Svađa ni oko čega

Da nije u pitanju hleb, koji na ovim našim prostorima nije samo deo svakodnevnog obroka već i slavski kolač, pa i strašna mera siromaštva, aktuelno prepucavanje predsednika Izvršnog veća Vojvodine Bojana Pajtića sa pojedinim članovima vlade bilo bi deo našeg uobičajenog političkog folklora i – ništa više. Ali, ta cela priča izlazi iz tog konteksta, ne toliko po iznetoj argumentaciji, već po onome o čemu se ne govori – o ekonomiji.

Da li je Pajtićeva argumentacija, o neophodnosti da vlada za svaki požnjeveni hektar žita isplati vojvođanskim paorima po 5.000 dinara, radikalska ili nije, to on mora da raspravi sa aktuelnim ministrom finansija Mlađanom Dinkićem. Suština je u onome zbog čega Pajtić traži te pare. Paori su, kaže, na gubitku proizvodeći pšenicu, koja ne može da bude samo problem Vojvodine i njenih ratara, već cele Srbije. Drugim rečima, draga braćo ispod Save i Dunava, ako hoćete jevtinog hleba iz naše žitnice – ili nam je doplatite ili mi podižemo blokade.

Ta priča, o tome kako vojvođanski paori siromaše, jer ih ostatak zemlje eksploatiše i ne priznaje im veću cenu za pšenicu, mogla se čuti i pre tri decenije, ali i ovih godina. Na sceni su se samo menjali političari, a argumentacija ostajala manje-više ista do dana današnjeg.

Ako je bivša socijalistička država bila glavni igrač u obezbeđivanju prehrambene sigurnosti zemlje, potiskujući svaku ulogu tržišta, kada je postojao otkup, s manje ili više dobrovoljnosti, ali bez čvrstih instrumenata da će i plaćanje za preuzetu robu biti blagovremeno i pošteno, gdnj je problem danas kada se država sasvim izvukla iz tog posla.

Čemu vapaji toj omraženoj državi? Zbog čega se ne bune proizvođači repe ili uljarica? Da li je sve potaman voćarima u Šumadiji, čije se šljive lome pod rodom? Kuda će oni sa svojom robom? Da li i to može biti problem i argument za političke žaoke i svađe ni oko čega?

Ono o čemu Pajtić i ostali neće ništa da kažu, a trebalo bi, jeste prinos pšenice po hektaru, ali kao ekonomska kategorija. U ovogodišnjoj sirotinjskoj žetvi, ne samo zbog prosečne tri i po tone, nema te cene koja bi mogla da je plati. Agroekonomisti tvrde da je sve ispod pet do šest tona – čist gubitak.

Zbog toga su i prethodni pokrajinski ministar poljoprivrede, Igor Kurjački, ali i aktuelna potpredsednica vlade Ivana Dulić-Marković, svojevremeno i javno pozivali svoje paore da sa pšenice pređu na unosnije kulture. Mnogi su ih poslušali pa su površine pod hlebnim žitom ove godine najmanje otkako se vodi ta statistika.

Zaključak?

Proizvodimo malo i skupo. Država, očigledno, nije spremna da to plati, a ni tržište. Ne samo naše. Jer, da je drugačije, šta bi vojvođanskim paorima bio problem da svoje žito jednostavno izvezu, ali kupca po toj ceni – nema.

Problem, dakle, postoji, ali pitanje setve i žetve pšenice, pa i snabdevanje tržišta hlebom nije, niti može biti, stvar jevtine dnevne, već državne politike, a sa njom nam ide mnogo teže i u drugim oblastima života, a ne samo kada je u pitanju cena domaće pogače i ko sve treba da je plati.