Даме против драме

ТРАГОМ ВЕСТИ
Неочекивана веза испоставила се, Осмог марта и око њега, између велике културне и најјаче оружане силе– Холивуда и НАТО-а. Оскар за режију први пут је припао једној жени, Кетрин Бигелоу, и то за ратни филм, истог дана када је генерални секретар војне алијансе Андерс Фог Расмусен написао да би ратови били мање трагични кад би се у њима више уважавале жене.

Коинциденција (по европској сатници) између та два различита догађаја и међународног празника је, наравно, случајна, али јој то не умањује– ексклузивност и „интригантност”. Јер, крајње се ретко догађа да се наједном одају тако битна признања моћима „слабијег пола” у областима где, још више него другде, доминирају мушкарци.

Преокрет у „фабрици снова” добио је врхунски публицитет, док је исказ шефа „фабрике одбране” остао готово непримећен. А поручио је, ни мање ни више, да је „женско питање” важан испит– глобалне безбедности.

Многи од најдужих и најсмртоноснијих сукоба су, каже Расмусен као блогер, у регионима где се често крше права жена, а као примере помиње Конго, Авганистан, Сомалију и Судан. Позивајући се на део коментара „Њујорк тајмса”, по коме су често нестабилне управо оне земље у којима су жене маргинализоване, оцењује да је поправљање тог стања „суштински елемент целовитог приступа (општим) безбедносним изазовима 21. века”.

Тешко је рећи, наставља, да ли би свет у коме жене уживају иста права као мушкарци био стабилнији, али, додаје, постизање „истрајног мира на најузбурканијим просторима могло би да зависи од одговора на ту недоумицу”. И упозорава– шире: да се „комплетно остваривање права жена испоставља и као морални и као далекосежни геополитички императив”.

Неко би овакву перспективу могао да доживи као нацрт– макар био личан, како је назначен– за нове врсте националних и интернационалних обрачуна. У којима би на једној страни биле силе равноправности, а на другој силе неједнакости међу половима.

Другим речима, по таквим злослутницима: после превазиђене хладноратовске, идеолошке, биполарности, запали бисмо у конфронтације око (не)равноправности између два пола– људског рода. Легенде, митови, оговарања, па и историјски и медијски извештаји потврђују да су сукоби, на полној основи, такорећи вечити: ко ће кога „довести у ред” (рачуна се пре свега насиље против жена) у постојећој интимности, или боље проћи после раскида такве везе, или ко ће кога победити у освајању наклоности примерка супротног пола…

Најновије верзије превазилазе, међутим, такве „уобичајености”. Ради се о томе, како подсећа Расмусен, да је прошло безмало девет и по година од усвајања Резолуције 1.325 Савета безбедности УН, а да се њене одредбе– да зараћене стране уважавају права жена и унапреде њихову улогу у мировним преговорима и поратној обнови– још скрнаве.

Предлаже, стога, три акције за поправљање стања које оптерећује и деловање НАТО-а, превасходно на највећем бојишту, у Авганистану. Препоручује да се већа пажња посвети проблемима који нарочито оптерећују жене, као и да се на том пољу побољша сарадња међународних организација. Указује и на „неопходност” да се постигне и равномернија полна заступљеност у војним редовима алијансе, где су жене заступљене, у разноликим саставима, скромно– од три до 18 одсто.

Овај последњи путоказ садржи деликатну вишезначност. Предочава и да су жене мање склоне ратовима и да би се већим придруживањем оружаним операцијама боље чувале, јер у сукобима највише страдају (по универзалним подацима) они који у њима не учествују, а то су махом баш оне (уз децу и друге недужне особе).

Комбиновањем те две евидентности дошло би се, можда, до исхода подношљивијих од садашњих: више (униформисаних) дама, мање (цивилних) драма. Актуелности на терену не обећавају такво одступање од навика.

Али можда су промене бар зачете доделом првог Оскара режисерки (ратне приче). Низ збивања у свету филма већ се испоставио, макар посредно, као претходница ономе што неприпремљеној и неуравнотеженој стварности–следи…