Dame protiv drame

TRAGOM VESTI
Neočekivana veza ispostavila se, Osmog marta i oko njega, između velike kulturne i najjače oružane sile– Holivuda i NATO-a. Oskar za režiju prvi put je pripao jednoj ženi, Ketrin Bigelou, i to za ratni film, istog dana kada je generalni sekretar vojne alijanse Anders Fog Rasmusen napisao da bi ratovi bili manje tragični kad bi se u njima više uvažavale žene.

Koincidencija (po evropskoj satnici) između ta dva različita događaja i međunarodnog praznika je, naravno, slučajna, ali joj to ne umanjuje– ekskluzivnost i „intrigantnost”. Jer, krajnje se retko događa da se najednom odaju tako bitna priznanja moćima „slabijeg pola” u oblastima gde, još više nego drugde, dominiraju muškarci.

Preokret u „fabrici snova” dobio je vrhunski publicitet, dok je iskaz šefa „fabrike odbrane” ostao gotovo neprimećen. A poručio je, ni manje ni više, da je „žensko pitanje” važan ispit– globalne bezbednosti.

Mnogi od najdužih i najsmrtonosnijih sukoba su, kaže Rasmusen kao bloger, u regionima gde se često krše prava žena, a kao primere pominje Kongo, Avganistan, Somaliju i Sudan. Pozivajući se na deo komentara „Njujork tajmsa”, po kome su često nestabilne upravo one zemlje u kojima su žene marginalizovane, ocenjuje da je popravljanje tog stanja „suštinski element celovitog pristupa (opštim) bezbednosnim izazovima 21. veka”.

Teško je reći, nastavlja, da li bi svet u kome žene uživaju ista prava kao muškarci bio stabilniji, ali, dodaje, postizanje „istrajnog mira na najuzburkanijim prostorima moglo bi da zavisi od odgovora na tu nedoumicu”. I upozorava– šire: da se „kompletno ostvarivanje prava žena ispostavlja i kao moralni i kao dalekosežni geopolitički imperativ”.

Neko bi ovakvu perspektivu mogao da doživi kao nacrt– makar bio ličan, kako je naznačen– za nove vrste nacionalnih i internacionalnih obračuna. U kojima bi na jednoj strani bile sile ravnopravnosti, a na drugoj sile nejednakosti među polovima.

Drugim rečima, po takvim zloslutnicima: posle prevaziđene hladnoratovske, ideološke, bipolarnosti, zapali bismo u konfrontacije oko (ne)ravnopravnosti između dva pola– ljudskog roda. Legende, mitovi, ogovaranja, pa i istorijski i medijski izveštaji potvrđuju da su sukobi, na polnoj osnovi, takoreći večiti: ko će koga „dovesti u red” (računa se pre svega nasilje protiv žena) u postojećoj intimnosti, ili bolje proći posle raskida takve veze, ili ko će koga pobediti u osvajanju naklonosti primerka suprotnog pola…

Najnovije verzije prevazilaze, međutim, takve „uobičajenosti”. Radi se o tome, kako podseća Rasmusen, da je prošlo bezmalo devet i po godina od usvajanja Rezolucije 1.325 Saveta bezbednosti UN, a da se njene odredbe– da zaraćene strane uvažavaju prava žena i unaprede njihovu ulogu u mirovnim pregovorima i poratnoj obnovi– još skrnave.

Predlaže, stoga, tri akcije za popravljanje stanja koje opterećuje i delovanje NATO-a, prevashodno na najvećem bojištu, u Avganistanu. Preporučuje da se veća pažnja posveti problemima koji naročito opterećuju žene, kao i da se na tom polju poboljša saradnja međunarodnih organizacija. Ukazuje i na „neophodnost” da se postigne i ravnomernija polna zastupljenost u vojnim redovima alijanse, gde su žene zastupljene, u raznolikim sastavima, skromno– od tri do 18 odsto.

Ovaj poslednji putokaz sadrži delikatnu višeznačnost. Predočava i da su žene manje sklone ratovima i da bi se većim pridruživanjem oružanim operacijama bolje čuvale, jer u sukobima najviše stradaju (po univerzalnim podacima) oni koji u njima ne učestvuju, a to su mahom baš one (uz decu i druge nedužne osobe).

Kombinovanjem te dve evidentnosti došlo bi se, možda, do ishoda podnošljivijih od sadašnjih: više (uniformisanih) dama, manje (civilnih) drama. Aktuelnosti na terenu ne obećavaju takvo odstupanje od navika.

Ali možda su promene bar začete dodelom prvog Oskara režiserki (ratne priče). Niz zbivanja u svetu filma već se ispostavio, makar posredno, kao prethodnica onome što nepripremljenoj i neuravnoteženoj stvarnosti–sledi…