Наше медаље не привлаче спонзоре

Одбојкашки савез Србије, који је после отцепљења Црне Горе наследио ОССЦГ, наставља борбу да сачувамо високо место у свету. "Плави" су од 1995. освојили сијасет медаља, врхунац је био на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. и Европском првенству у Острави 2001. када је освојено "злато".

Прошле године су узети "сребро" у Светској лиги (Београд домаћин финалног турнира) и бронзана медаља на Европском првенству, које су заједно успешно организовали Италија и наша земља. Женски национални тим постаје стални учесник најјачих такмичења, а у савезу најављују да ће се на Европском шампионату наредне године већ борити за медаљу.

Нема стратегије у нашем спорту

ОСС је уз Русију једини савез у Европи који има селекције свих категорија у мушкој и женској конкуренцији на светским такмичењима. Иако за разлику од већих и богатијих земаља Србија издваја у просеку 50 пута мање за одбојку у том спорту ипак држимо корак са светом.

Председник Одбојкашког савеза Србије Александар Боричић, који је и потпредседник Европске одбојкашке конфедерације (ЦЕВ), предочио је нови циљ – оснивање Центра за обуку одбојкаша. Новац се код нас све мање улаже у спорт, па је намера да савез уштеди новац и побољша услове за рад у врхунској одбојци.

• У каквим условима раде наше одбојкашке селекције?

– Пре много година у Југославији је направљен СЦ "Кошутњак" који је за то време био изузетан објекат са одличним условима за рад репрезентација. Временом је запостављан, а после 1990. начин финансирања спорта није више био централизован, па се и Центар угасио. Тако више нико није водио рачуна о националним селекцијама. Имали смо невиђене проблеме претходних година. Најбољи пример је тренинг наших одбојкаша уочи Олимпијских игара у Сиднеју 2000. Није ишло како треба, па су играчи и тренер желели да продуже тренинг. Међутим, наш термин до 20 часова је истекао, а група људи, која је уредно платила термин за рекреацију у јавном спортском центру, замолила је репрезентацију да напусти дворану. Притисак се дигао и играчима и тренеру. Ипак су мирно напустили дворану. Касније су освојили олимпијско "злато". И поред тог и претходних успеха није се ништа побољшало. Имали смо и даље три министарства за спорт, а ниједно није конкретно водило рачуна о националним селекцијама. Ни данас нема стратегије у спорту.

• Шта би по Вашем мишљењу требало да буде основ те стратегије?

– Ту пре свега мислим на раздвајање врхунског спорта и дефинисање националног интереса. Реч је о улагању у оне спортове који доносе медаље и повећавају углед земље и улагање у спортове где постоји перспектива стварања врхунских спортиста. Циљ би требало да буде да наши спортисти раде у условима које заслужују врхунски спортисти широм света. Мали број врхунских спортиста данас у свету има овако лоше услове какве имају наши спортисти. Са задовољством тврдим да ми у одбојци имамо изузетне услове на припремама од хотела, превоза реквизита и опреме па до одличне сарадње са спортским центрима, клубовима и градовима. Београд највише улаже у спорт, али има и највеће могућности. "Београдска арена" је производ доброг пројекта од чега је и одбојка имала изузетну корист прошле године када смо били домаћини Европског првенства са Италијом и финалног турнира Светске лиге. Ипак, ми смо гости и када смо домаћини такмичења. Немамо свој центар, а догађало се да се за организацију истог међународног такмичења пријавеу сва три савеза из СЦГ. Све су то стресови за играче и тренере.

• Како је настала идеја о Центру за обуку одбојкаша?

– То је нормална ствар не само за националне селекције других земаља, већ и за најбоље одбојкашке клубове, који имају изванредну инфраструктуру и базу за рад са свим категоријама играча. Наш план је првобитно био да се на Космају изгради Центар за обуку одбојкаша. Поводом тога смо 2002. у Влади Србије имали састанак са тадашњим председником Зораном Ђинђићем, који је подржао тај пројекат. После његовог убиства није било интересовања у власти, па смо то "замрзли". Ипак, све више се осећа недостатак капацитета. Врхунски спорт данас захтева много. Репрезентације играју неупоредиво више утакмица током године. Није све само у тренингу, ту су и пропратни детаљи. Рецимо, не може више цела репрезентација да тренира на једном терену са једном мрежом. Потребно је више, а ми тренутно само добром вољом људи из спортских центара имамо бар по два терена. Много је тешко уклопити онда кадетске, јуниорске селекције...

• Који је сада план у вези са Центром?

– Преко Управе за спорт до краја године намеравамо да покренемо нови пројекат о Центру за обуку одбојкаша. Савез не може сам да изнесе такав пројекат и зато је потребна подршка државе. Следи прво идејно решење, налажење локације и прорачуни о профитабилности таквог центра који би привукли одређену банку да кредитира. Није могуће у овом тренутку рећи колико би изградња коштала, али очекујемо да бисмо на свака три динара, која данас улажемо у одбојку, уштедели два када бисмо имали тај Центар. Од уштеде бисмо могли више да инвестирамо у репрезентацију, регионе и клубове. Није нам циљ да направимо центар, који не можемо да одржавамо и који није исплатив, већ да буде мала профитабилна компанија. Радила би 365 дана, а користиле би је одбојкашке селекције пет-шест месеци у години. Имала би неколико терена и пропратне објекте. Ту се не би играле званичне утакмице.

Стране компаније незаинтересоване

• Да ли постоји могућност да се у пројекат укључи још неки спортски савез?

– Не, јер би због масовности и бројних репрезентација Центар био довољан само за одбојку. Тренутно се сениори и млађе селекције окупе уочи такмичења и чак ни то време не искористе рационално. Припреме су прескупе. Млади играчи губе много времена док се пробијају до сениорске репрезентације. У Центру за обуку одбојкаша не би губили време, а савез би лакше организовао њихов рад, који би био и много јевтинији. Тако ће и више играча добити прилику да тренира у националним селекцијама, па ће и слика о нашој одбојци бити објективнија.

• Шта може да се очекује када су у питању улагања у спорт код нас?

– У Србији је за спорт из сваке године све тежа ситуација. Уплашен сам, јер не видим када ће доћи година када нећемо рећи да није била гора од претходне. Све је мање спонзора, а стране компаније учествују само симболично у финансирању спорта. Ми представљамо мало тржиште за њих да би им било интересантно да нас спонзоришу. Страној компанији у нашој земљи није битно колико ми одиграмо међународних утакмица и на колико континената, јер су одавно развиле свој маркетинг и нисмо "интересантни" када одемо напоље. Донедавно су јавна предузећа преузимала улогу државе, па су улагала у спорт. Сада и она посустају, јер све теже привређују. Влада Србије више одваја за спорт из буџета него пре, али то не може да се мери с оним што издвајају земље, које су нам ривали за светски врх.