Четири јахача апокалипсе

У конгресној сали на годишњем састанку Америчког удружења ендокринолога у Бостону владала је мукла тишина док је Џорџ Блекбурн, професор са Харварда, иначе експерт који тренутно важи за човека "број један" у свету нутритивне медицине и ендокринологије, излагао нову теорију гојазности. За само 14 година екстремна гојазност у САД је вишеструко увећана, али су и амерички лекари успели да допру до својих пацијената: покренули су их на физичку активност, али, признају, са променом у јеловнику иде теже.

– Ми имамо обрнуту ситуацију. Наше пацијенте, који се суочавају са гојазношћу, повишеним нивоом шећера у крви, хипертензијом и повећањем масти (холестерола) у крви, што иначе чине главне компоненте такозваног метаболичког синдрома, међутим, најтеже је покренути на физичку активност. Немамо културу спорта, немамо културу кретања, вежбања и људи нису свесни да би на једноставнији начин постигли циљ, погрешно мислећи да прави, ефикасан лек лежи увек у медикаментима. Нашим лекарима је лакше да натерају људе да мање једу него да се више крећу – каже др Ђуро Мацут, лекар специјалиста са Института за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма КЦС, који је као члан овог престижног удружења представио свој рад на поменутом великом научном скупу у Бостону.

Метаболички синдром су у прошлој деценији називали застрашујућим именима: "фаталним квартетом", "четири јахача апокалипсе" "претеће четворка"... Истина, лекари су престали да се такмиче у смишљању имена за овај синдром који обједињује на први поглед неповезане болести, али од др Мацута сазнајемо да су у медицинску доктрину избачени још ригорознији критеријуми за праћење и лечење метаболичког синдрома. Тиме се аутоматски проширио круг људи који улазе под ову дијагнозу и, наравно, морају да мењају начин живота. Тако против гојазности, дијабетеса, високог притиска и холестерола можемо да бирамо да ли ћемо да се боримо самодисциплином, драстичним променама стила живота или скупим лековима.

– Циљ је да сваки лекар свог пацијента (не обавезно са присуством сва четири поменута обољења, већ је довољно да постоје само три), натера да размишља о дугорочним последицама таквог стања, јер је метаболички синдром најопаснији непосредни ризик за инфаркт и шлог – објашњава др Мацут.

Америчко удружење за дијабетес, Светска здравствена организација и Европска група за проучавање инсулинске резистенције драстично су пооштрили критеријуме за постављање дијагнозе метаболичког синдрома. Оно што је сматрано да је нормално или бар не много страшно постало је фактор ризика.

Др Мацут појашњава да је први терапијски циљ у вези с гојазношћу и захтева да се у току прве године праћења код пацијента телесна тежина смањи за десет одсто. Како? Смањењем уноса калорија, физичком активношћу и променом начина живота. Тешко, али не и недостижно. Други циљ је физичка активност: од људи који су махом претерано дебели, имају шећер, висок притисак и готово их је немогуће покренути да се мрдну из фотеље тражи се да свакога дана од 30 до 60 минута шетају, брзо ходају, пливају, баве се договореном физичком активношћу...

Трећи циљ се односи на вредности нивоа шећера у крви. Здравим се сматра само измерених јутарњих 5,5 милимола по литру на празан стомак или "наташте" и то код обичних људи, значи који у картону немају уписану дијагнозу дијабетеса. Од дијабетичара се, међутим, захтева да одржавају вредност такозваног хемоглобина А1ц на нивоу мањем од седам одсто. Хемоглобин А1ц је типични маркер којим се ниво шећера прати три месеца.

Следећа препорука тиче се нивоа ЛДЛ холестерола (ниске густине), који код особа са високим ризиком – значи који већ имају проблем са атеросклерозом или дијабетес – не сме да буде већи од 2,6 милимола по литру, а код особа са умереним ризиком – износи 3,4.

Последњи прокламовани циљ јесте одржавање крвног притиска у вредности 130 са 80 mmHg.