Коалициона подела страха

Резултати ирачких парламентарних избора још се пребројавају, а премијер Нури ал Малики, охрабрен досадашњим резултатима, већ трага за формулом коалиционе владе која ће управљати земљом док се Американци припремају за повлачење.

Иако последња пребројавања указују да су Ирачани склонији Маликијевој умереној коалицији шиита, сунита, Курда, хришћана и независних него ривалским групацијама које Багдад усмеравају према Ирану, односно Саудијској Арабији, биће то мучан посао.

Као и на изборима 2005, три највеће заједнице – шиити, сунити и Курди – гласали су свако по свом.

Прелиминарани резултати указују да је у Багдаду, који носи петину од 325 места у парламенту, Маликијева коалиција Стање закона испред умереног и секуларног шиитског савеза Иракија и шиитских фундаменталиста Ирачке националне алијансе (ИНА) блиске Техерану.

Градећи популарност на личним симпатијама и контроли над годишњим буџетом од 60 милијарди долара, Малики је први на националном нивоу. Иракија је друга а ИНА трећа. Малики засад води у пет од 11 (од укупно 18) провинција у којима су гласови делимично пребројани.

Да ли је то сигнал да су Ирачани заморени спољним играма и да покушавају да их се ослободе?

Премијер Малики, припадник шиитске већине, пре годину дана је ушао у конфликт са својом изборном базом покушавајући да обезбеди подршку сунита и неарапских Курда, чиме је створио много противника. Шиити га оптужују да цепа њихове гласове. С Курдима, без којих нема коалиције, сукобио се око контроле извора нафте.

Уколико Малики успе, без обзира на његове здравствене тегобе и на више од 2.000 већ поднетих жалби на регуларност избора, био би то доказ да Ирачани не желе да их воде екстремни верски, етнички или племенски лидери. Питање је да ли он то може јер је извесно да ће морати да ангажује барем два-три партнера како би формирао кабинет.

Да ли ће се окренути Ахмеду Шалабију, некадашњем ентузијасти америчке инвазије који је свој шиитски религиозни савез у међувремену усмерио према Техерану?

Или ће морати да заборави на жестоке критике секуларног шиита Ијада Алавија који Ирак жели да „интегрише у арапски систем”, да га одвуче од иранског и приближи саудијском утицају? Имајући у виду да 60 одсто од 19 милиона бирача чине шиити а 20 одсто Курди, Алавијев изборни успех је веома ограничен.

Током протеклих седам година Ирак је свашта преживео: инвазију и страну окупацију, упоран отпор, секташке конфликте, распад инфраструктуре, бекство милиона становника у суседне земље. Оно што се догађало у међувремену у свакој нормалној земљи такође би била драма.

Ирачани су после напорне и крваве кампање 7. марта изашли на изборе очекујући да се нова власт посвети стабилизацији земље и престанку насиља и свакодневних патњи.

Изазови који непосредно предстоје могу да се покажу као још жешћи. Да ли ће ирачки лидери показати зрелост, и ефикасност, како би се формирала нова влада или ће се месецима натезати око премијерског и министарских положаја и небулозног питања да ли су изабрани кандидати повезани са БААС странком погубљеног Садама Хусеина – чиме би Ирак ушао у постизборни хаос.

Ризици су реални. Судећи по последњим догађајима, перспективе су суморне. Американци могу да понављају да се радило о „историјским изборима”, али њихов легитимитет – историјски или не – озбиљно се поткопава.

Изборна комисија дисквалификовала је 55 махом сунитских кандидата чија су имена била на секуларним и националистичким листама. Одлука комисије, на чијем је челу нико други него Шалаби, исти онај који је због блискости са БААС-ом хтео да дисквалификује чак 500 кандидата, не само да отежава формирање нове владе, већ ризикује да изолује мањинске суните који су потпуно бојкотовали изборе 2005. године.

Ирачани свакако не желе да се врате у трагичне дане 2006-07. када је насиље односило 3.000 живота месечно. Када су се, по речима представника за штампу америчке војске, „сваког јутра будили с новом стотином лешева у реци”.

Проблем с којим је данас суочен Ирак више није насиље које сплашњава последње три године, већ политичка и корупционашка култура земље која објашњава зашто се земља између Тигра и Еуфрата, пребогата нафтом, по подацима Светске банке, налази тек на 162. месту по дохотку по становнику.

Владине институције не функционишу, бирократија је корумпирана, јавни сервиси су уништени. Мање од четвртине Ирачана има довољно струје и одговарајућу здравствену заштиту.

Нема опипљивих резултата шест година пошто је Ираку опроштен највећи део његовог огромног спољног дуга, када су Ирачани покушали да верују у нов почетак после деценија кошмара Садамове ауторитарне власти.

Зато је сасвим реалан страх да натезање око 55 дискфалификованих кандидата, или очекивано дуго лицитирање о саставу нове владе, могу да отворе врата обнови свих врста сукоба фрагментисаног Ирака: шиита и сунита, Арапа и Курда, секуларних, секташких.

Ирачко друштво је, као и многа друга, изложено различитим идеолошким струјама и политичким сензибилитетима, социјалним поделама, етничким и верским групацијама, племенским традицијама. Проблем је неспремност на дијалог.

Зашто? Објашњење се крије у речи страх. Ирачани су генерацијама расли у страху од свемоћног Садама, његове војске и моћне тајне полиције. У страху од племенских и верских вођа, од иновација, спонтанитета и промена који их је терао да прихватају униформност и да се покоравају ауторитету.

Американци су им обећавали демократију и просперитет доносећи још већи хаос. Барак Обама већ ове године повлачи своје борбене трупе а наредне све војнике, препуштајући локалним ирачким вођама да се изборе са изазовима борбе за утицај између Техерана и Ријада и с трансформацијом тешко притиснутог ирачког друштва.

Како ствари изгледају у првим данима после избора, ирачка политичка елита је део проблема, а не његовог решење.