Рецепт – европско тржиште

НОВИ САД – Уласком наше целокупне економије у процес транзиције, на површину су испливали многи проблеми у војвођанском аграру, односно нашој највећој житници. Неки званичници су још почетком деценије мислили да ће тешкоће бити решене ако се смање површине под недовољно рентабилном пшеницом и сељаци почну више да сеју профитабилније уљарице. Али, није ишло, па су "екскурзије" неких министара остале само успомене у паорским диванима.
"Сваки почетак је тежак, нарочито после тешко издржљивих деведесетих година када је аграр максимално исцрпљиван, а улагања у развој су изостала, па на њивама имамо механизацију још од пре 30 година", каже мр Саша Драгин, заменик покрајинског секретара за пољопривреду, водопривреду и шумарство. "Зато смо у обнову пољопривреде кренули управо инвестицијама. Схватили смо да је аграр од кога што директно што посредно живи две трећине Војвођана на историјској прекретници, да не кажем ветрометини, јер морамо имати у виду и искушења приватизације која нас увелико прате."

Формирано је зато неколико фондова из којих се црпе средства за ове  намене, под веома повољним условима и уз убедљиво најниже камате код нас на годишњем нивоу (од 2,4 до 4,7 одсто). Највећи је Фонд за развој АП Војводине где се сливају средства од приватизације фирми са подручја покрајине. Иако су камате мале, њима се, ипак, покривају трошкови пласмана кредита, а истовремено благовременим враћањем омогућује да што више пољопривредника искористи погодности. Како каже наш саговорник, више од 60 одсто средстава из овог фонда већ неколико се година издваја за аграр, почев од набавке квалитетног сточног фонда до услова за финализацију производа.

Покрајински фонд за развој пољопривреде  у континуитету, на основу конкурса, обезбеђује повољне кредите за интензивирање посебно примарне производње, па су многи сељаци стали на ноге подизањем стакленика и пластеника или обезбеђивањем система за наводњавање без чега је производња хране све ризичнија.

И трећи, Гаранцијски фонд АП Војводине је у функцији обнове пољопривредне производње, можда за сељаке на најпожељнији начин. Јер, осим што помаже обнову механизације која највише недостаје ратарима (у последње време купљено је око 300 трактора), сељаци могу да их отплате, уместо новца својим пољопривредним производима и то у року од пет година.

"Основа пољопривредне производње  у развијеним европским аграрним државама попут, рецимо, Данске, Италије, Француске... јесте индивидуално пољопривредно газдинство које је, наравно, регистровано и поседује у просеку око 25 хектара обрадивог земљишта. Пољопривредници су обично удружени у различите облике кооператива, асоцијација, удружења и слично. Не кажем да у свему треба да копирамо њихова искуства, али пошто се такав облик организовања производње у глобалу показао изузетно рентабилним, свакако имамо и шта од њих да научимо. Утолико пре што је европско тржиште решење за многе наше проблеме у пољопривреди, али је неопходно истовремено да и ми са наше стране испунимо своје обавезе. Не сме више да се догађа да нам Европска унија одобри огромну квоту за извоз меса, а ми, земља сточара, искористимо тако повољну шансу симболично само због недостатка папира. Мислим да ће убудуће све значајнију улогу имати саветодавна служба на чијем реформисању и јачању управо радимо и њен циљ ће бити да произвођаче упути у најповољније могућности производње и пласмана хране, а шта сељаку треба више од тога", каже мр Саша Драгин.

Залагања за стимулисање производње давањима по хектару (уз услов да домаћинства буду обавезно регистрована) наш саговорник објашњава да то није никакав наш "специјалитет" јер се у европским земљама таква пракса показала оправданом.

"У Европи се пољопривредним произвођачима помаже на два начина: директним давањима по хектару, у шта смо ми ове године, такође, успели да убедимо ресорно републичко министарство,  и улагањима у развој села зато што село не може да се сведе само на пољопривреду, већ су потребни и бољи услови за живот у њему. Ми смо на подручју Војводине, поучени тим искуством, такође решили да већ од ове године издвајамо значајна средства за рурални развој, односно унапређење живота у сеоским насељима", напомиње наш саговорник.

У јавности је протеклих месеци било доста полемика о оправданости давања новца сељацима по хектару, али Драгин упозорава зашто је добар такав модел и у нашим условима: "Најпре, тај новац се не исплаћује у готовини, већ се за сељаке у одређеној противвредности обезбеђује минерално ђубриво или неки други репроматеријал. Затим, тиме се елиминишу накупци који су све бескрупулознији. Подсетићу, рецимо, да су им сељаци лане још у пролеће продавали пшеницу ’на зелено’ за пет динара по килограму, како би обезбедили новац за репроматеријал, да би хлебном житу током сетве цена скочила на осам, а већ током јесени на 11 до 12 динара. Може се лако претпоставити ко је покупио кајмак и да се то свакако не би десило да функционише систем  субвенција по хектару."