Хамбургери, долари и динари

Да не беше либанског хаоса, сасвим је могуће да би и прошле недеље главна светска тема био опет какав нови кинески рекорд. Рецимо, тамошњег привредног раста који je у другом овогодишњем тромесечју достигao 11,3 одсто, највише још од 1994, или јунског спољнотрговинског суфицита од 14,5 милијарди долара уз чију је помоћ Кина баш ових дана постала светски рекордер и по размерама девизних резерви које су управо достигле – 941 милијарду долара.

Насупрот свему томе, кинеска валута је остала прилично слабашна. У петак се, рецимо, један долар куповао за 7,9845 јуана, што је за кинеску валуту представљало рекорд који је, међутим, за Американце био далеко од очекивања, нарочито узимајући у обзир процену по којој је њихов несносни мањак у трговини умногоме и настао због кинеског претеривања у извозу јевтине робе која је опет вазда била багателна зато што вредност јуана беше испод сваке критике... Када су у убеђивању Кинеза у неопходност ревалвације националне валута која је читаву деценију стајала у односу 8,28 јуана за долар испуцали друге аргументе, Амери су у причу, најпосле, морали да укључе – хамбургере.

"Биг мек" индекс

Хамбургере су, као што им и само име говори, у (нови) свет из Хамбурга донели Немци, али вреди нагласити да су их тек Американци, предвођени Ричардом и Морисом Мекдоналдсом који су се први досетили да их пеку, подгревају инфрацрвеним лампама и тек онда продају на велико, учинили – глобалним феноменом. Неко би, додуше, овде могао да приупита: а какве ли сад па везе имају пљескавице с валутним курсевима? О, имају, и те какве!

Пре, отприлике, два месеца британски "Економист" је прославио необичан јубилеј: две деценије такозваног "Биг мек" индекса. Тај индекс је смишљен у жељи да се на популаран начин објасне односи међу различитим светским валутама. "Биг мек" је узет за мерило из простог разлога што је представљао један стандардизован производ који се продавао у више од 100 земаља света! Такав, увек исти производ је, по логици ствари, у свим тим различитим земљама морао бар приближно да кошта, међутим, далеко од тога!

У САД се, рецимо ових дана, један "биг мек" продаје за 3,10 долара. У Кини се, пак, продаје за само 10,5 јуана, односно 1,31 долар, па се према једној рачуници која, разуме се, не може узети у обзир разлике у нивоима општег и појединачног стандарда у две земље, може закључити како би један долар у Кини морао да вреди 3,39 а не осам јуана, односно, да је кинески новац слабији но што треба за – 58 процената! 

На супротном крају од Кине нашле су се земље чије су валуте прецењене. Прва је Норвешка јер у њој "биг мек" кошта чак 7,05 долара, или најскупље на свету (106 одсто скупље него у САД). Други је Исланд са 6,37, а трећа Швајцарска са 5,21 доларом, ценом за 68 процената већом од америчке, за колико се и сматра да је франак прецењен у односу на долар. У јевтиноћи, опет, после Кине предњачи Макао где "биг мек" кошта 1,39 долара. Следе Малезија (1,52), Хонгконг (1,55), Тајланд (1,56 долара) и још неки. А где смо ми?

Српска пљескавица

Ово је питање сигурно добило на значају после свих оних скорашњих расправа које су се распламсале онда када се уочило да се доскоро за један евро овде морало плаћати, рецимо, око 88 а однедавно не више до 85 динара, после чега су извозници, којима ни пре тога руже нису баш цветале, стали да јадикују, а челници Народне банке да објашњавају како је велики прилив девиза а не (не дај боже) каква њихова спрега с моћним увозницима, овдашњом убедљиво доминантном привредничком фелом, разлог за то што је национална валута у последње време, бар наизглед, напупела од здравља...

Учесницима у тој дебати је, међутим, хамбургерска наука лако могла да укаже на податак да један "биг мек" у Мекдоналдсу на београдским Теразијама кошта 165 динара или, како су нам срачунали у оближњој мањачници "Пирана", око 2,45 долара, по тренутном курсу. Те да отприлике толико (2,44 долара) једна таква пљескавица, рецимо, кошта у Аустралији чији се долар, по овом индексу, сматра потцењеним. И то за чак 21 одсто!

Верујемо да би се свако ко се сећа да је, рецимо, пре три године један "биг мек" овде (у Србији) коштао око 1,9 долара или ко би стао сад да неумесно пореди аустралијске са овдашњим принадлежностима, с реченим тешко икада могао сложити. Тешко да би се, можда, и многи други могли сложити са оваквим упрошћавањем ствари, али је факат да је "биг мек" индекс, током две деценије постојања, упркос свим силним критичарима успео да докаже своју оправданост, па и тачност. Ако не на краћи, оно свакако на дужи рок. Недвосмислено се, рецимо, потврдило да су валуте за које је индекс показивао да су прецењене касније обавезно слабиле, баш као што су и оне које су биле потцењене – јачале.

Стога би се са извесном дозом сигурности дало очекивати да ће јуан једном морати да оснажи неупоредиво више но што су кинеске монетарне власти – због очувања извозне експанзије а то значи и раста домаће производње који онда омогућава отварање нових радних места – у овом часу вољне да допусте. Не би ли се, онда, то исто, по логици ствари, једном могло очекивати и од нашег динара? Па наравно! Не би, штавише, у томе било ма чега наопаког, будући да су већ данас