Утопија и самоћа

Настављајући своју мисију да пут савремене српске књижевне сцене одреди и константама светске литературе, издавачко предузеће ЦИД из Подгорице је, заједно са београдском издавачком кућом "Невски", у својој већ чувеној Библиотеци ЦИД управо објавило ремек дело аустријског прозаисте Роберта Музила (1880-1942) "Човек без особина". Реч је о недовршеном мега-роману који књижевна критика ставља у ред оних дела која су обележила 20. век, и који са Прустовим "У трагању за изгубљеним временом" и Џојсовим "Уликсом" (пре пар година објављеног у истој едицији ЦИД) представља синоним литературе без премца.

Музилов "Човек без особина" превео је са немачког наш врхунски преводилац Бранимир Живојиновић, а обимни поговор написао је Мирко Кривокапић. Илустрације је урадила Босиљка Кићевац-Поповић, краћи увод у књигу дао је уредник Драган К. Вукчевића а за издаваче књигу потписују Жарко Радоњић и Ђорђо Булић.

Роберт Музил је био један од највећих интелектуалаца свога доба. Почео је да пише роман "Човек без особина" 1921. године и на њему је радио све до смрти, не престајући да ради на корекцијама. За живота је објавио само први том (Прва књига, први и други део, 1930) и други том (Друга књига, трећи део, 1932). Шест година касније објавио је у часопису једно поглавље, а 1943. у Лозани Музилова удовица објављује трећи том романа – из делова припремљених за штампу и делова на којима је аутор радио до последњег дана, пише Кривокапић у Поговору. Склон интроспекцији и анализирању пројекција стварности на човека, Роберт Музил је изабрао праву основу за своје гигантско дело које неки критичари сврставају и у врхунску сатиру: Беч и распад Аустроугарског царства 1913, који дају печат првом тому књиге, идеално су место и време за "Човека без особина". Свет је на историјској прекретници, рат је у ваздуху а морална и општа деструкција показују своје искежено лице.  

Главни јунак Улрих поседује све од тога; он, међутим, припада оној реткој врсти људи која математички прецизно сецира себе и свет око себе. Разум који влада првим томом Музиловог романа добрим делом је потпомогнут и сатиричном нотом, док је други том више окренут духовним и чак мистичним темама које су окупирале Роберта Музила. Кроз однос Улриха са сестром Агатом, са којом се после дугог низа година први пут среће на очевој сахрани, писац као да покушава да и иза онога који нема особина нађе – неке особине. Музилово истраживање људског иде чак и до инсинуација на инцест, што потенцира личну и општу друштвену болест и декаденцију које обавијају стварни свет у којем живи писац, и фиктивни свет у којем живе његови јунаци.

Они који су се бавили Музиловим животом и делом, не пропуштају да читаоцу "Човека без особина" сугеришу слику из ауторовог детињства: као дете, кажу, волео је да стоји поред прозора и да нетремице гледа у даљине. Пред собом, или у себи, није данас важно јер је, нема сумње, све то пренео у своју књигу. Она управо, већ на почетку, садржи ту сцену: Улрих, Човек без особина, налази се иза једног прозора своје собе и набраја оно што посматра, броји и процењује са сатом у руци – аутомобиле, кола, трамваје, пешаке, брзину, углове, "живе силе маса које су се кретале мимо и које муњевито за собом привлаче око, задржавају га…" да би се, после неког времена "засмејао и ставио сат у џеп, утврдивши да се бавио бемсислицама."

Човек без особина је парадигма некога ко попут робота пролази кроз живот али ипак има свест да је једино љубав самоостварење, а да раме уз раме са њом морају да стоје лична и општа моралност и емпатија. Вечити човеков идеал да разуме сопствену природу, да довођењем свега у сумњу прво поништи себе како би коначно остварио "равнотежу између емотивног и рационалног", и дефинисао "оно што је недефинисано" Роберт Музил ће покушати да пронађе у свим могућим областима човековог ума и емоција. Тако је разумљиво што је роман "Човек без особина" оставио недовршеним: научним средствима покушао је да анализира душу. Тешко да је из те полазне тачке уопште могао доћи до циља. Слободан ум се не да анализирати, а Музил је, и као човек и као писац, то знао.

Мирко Кривокапић је свој поговор српском преводу насловио са "`Човек без особина` - покушај духовног овладавања светом", а за мото узео речи Томаса Мана:

"Ни у једном случају из немачке продукције не осећам толико поузданим суд будућих генерација као код овога. `Човек без особина` је ван сваке сумње највећа проза, која се рангира као најважнија што наша епоха може да понуди; то је књига која ће надживети деценије и коју ће будућност високо ценити."