Има ту и Теслине руке

Теслини изуми и њихови данашњи "потомци" и те како су допринели да на сцени засја "Љубичаста ватра", опера о великом научнику, која је дуго тињала у главама њених стваралаца. И, недавно смо у Народном позоришту имали светску премијеру, као ексклузивни програм Белефа 2006.

А сада нешто о историји "Љубичасте ватре" америчког композитора Џона Гибсона. Њен први излазак пред публику догодио се још пре две године у Филаделфији, на универзитету Темпл. Али, била је то тек искра будуће опере, само презентација студентске радионице. Певало се на сцени без сценографије и без икакве редитељске руке у том чину. Случај је, међутим, хтео да је у даљој причи о настанку "Љубичасте ватре" посебно важан и заслужан управо редитељ, такође Американац – Тери О’Рајли. У протеклом периоду он је највише (по)радио да се у овој меморијалној, 150. години од рођења Николе Тесле на позорници "роди" и опера о њему.                                                                                                                              Међу најзаслужнијим за ову београдску планетарну премијеру у славу једног планетарног ума свакако је и наш Борис Чакширан, сценограф и костимограф представе. Био је у оном најужем тиму који се, са обе стране Атлантика, из петних жила залагао да ова модерна, и мултимедијална, опера угледа сцену. Од њега чујемо да је почетак овог интернационалног пројекта везан за један фестивал у Пољској. Било је речи да се премијера опере можда тамо одржи, у Европи свакако, и да у пројекат буду укључени европски уметници.

– И мени је стигао позив да радим на томе. Тако су кренуле припреме, али реализација никако да почне. Прошлог лета тај тим стигао је у Београд да посети Музеј Николе Тесле. И ту се чуо логичан предлог: зашто "Љубичасту ватру" не би први видео Београд. После разних варијанти, уговорена је сарадња са Народним позориштем и тако смо ушли и у некакав државни план и програм обележавања ове важне годишњице – прича нам Борис Чакширан.

И пре и после тога дуго је договарана и припремана опера групе људи са разних страна света. Припремана је из малих просторија дугим "разговорима" путем Интернета. Понекад је на једној линији, које су се често прекидале, било по неколико учесника у стварању овог дела, оно креативно језгро будуће "Љубичасте ватре". 

– Све време мотало ми се по глави како једне такве комуникације не би ни било да није било Теслиног блиставог ума и свег оног богатства које смо захваљујући њему добили. Баш због тога наш посао ми се чинио још фантастичнијим. Тесла је, у ствари, најзаслужнији за "своју" оперу – каже Борис Чакширан фасциниран многобројним техничким чудесима Николе Тесле.

А за оне који представу нису видели рецимо да је у функцији приче о једном гениозном лику и те како важно филмско платно као део укупне сценске слике. На њему је више голубова него људи. Чакширан је то прокоментарисао:

– То је заиста свет којим је овде највише окружен. Ту је и бела голубица, анђео у нашој представи, која га на крају призива да оде са њом у висине, небеске. Сву ту живу инсталацију на сцени ја сам креирао као фрагменте срушеног торња са Лонг Ајленда. То су делови конструкције која је могла да живи, а није.

Нама из гледалишта пред очима је промицало и више од јата голубова, читав калеидоскоп "струја, таласа...", свега онога што највише "светли" у биографији великог научника. Контраст томе су кадрови из родног Смиљана, кућа и дрво високо, разгранато, чија се крошња љуљушка... Шушти... багрем бели. Или је то неко друго дрво..., али та идилична хладовина као да усисава у себе све што је на позорници.