РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ПОЛИТИЧАРА И ЧИНОВНИКА

Од политичара и чиновника очекују се различите врлине. Први треба да се одликују поседовањем визије и сналажљивошћу у „ирационалном маневарском простору” у којем се одвија борба за моћ, док други треба да се одликују строгим поштовањем хијерархије и правила која важе у државној управи. Послушност је врлина чиновника у свим случајевима у којима се не крше закони или људска права, и нарочито онда кад се не слаже са мишљењем претпостављених, а врлина политичара је у сналажљивој одважности.

Ове разлике о којима је још Макс Вебер писао не би, можда, требало наглашавати да се недавно у Влади Србије није десило нешто што потпуно одступа како од пожељног понашања политичара тако и од похвалног понашања чиновника. Ради се о спору министра Чиплића и државног секретара Караџића. Сасвим је споредно какав је садржај њиховог неслагања, јер државни секретар једноставно не сме да се јавно не слаже са претпостављеним министром.

Ако државни секретар којем је идеал да буде чиновник, а државни секретар јесте највиши положај у чиновничкој структури, сматра да министар у нечем греши или да га запоставља, он би требало да му то стави до знања у оквиру самог министарства, те да настави послушно испуњавање својих дужности, јер тако часно служи држави. Уколико, пак, државни секретар жели да се у будућности бави политиком, онда мора прво дати оставку, па онда јавно критиковати министра. Тиме се он, пошто је схватио да није за чиновника, укључује у политику у којој тек треба да покаже да поседује врлине политичара.

Ако се министар суочи са непослушношћу државног секретара онда га ради добробити државе мора под хитно отпустити, јер непослушни државни секретар представља пример лошег чиновника. Уколико му, пак, од њега моћнији политичари услед коалиционих или неких других разлога не дозвољавају да лошег чиновника смени, онда политичка част налаже министру да оде с положаја. Најгоре је „решење” ако министар не отпусти непослушног државног секретара и истовремено задржи положај министра. Тада би било потребно да премијер, ако је политичар од формата а не тек рђави чиновник, смени обојицу недостојних.

Нажалост, Србија оскудева у добрим политичарима, јер је скупштина која би требало да служи одгоју политичких вођа обесмишљена правилом да посланик потписује бланко оставку на почетку мандата. На тај начин се утврђује послушност као главна особина посланика. Проблем је у томе што ова врлина чиновника представља тешку ману политичара који би требало да се развије у вођу. Истовремено, чињеница да је државни секретар чиновничка позиција која је подложна коалиционим погађањима помаже да се схвати да се политичари смештају на чиновничке позиције и тако се прави додатно замешатељство, јер на чиновничка места могу доћи људи који не поседују чиновничку част. Тада се може десити да чиновник одбија послушност претпостављеном пошто сматра да његова част политичара, интелектуалца или невладиног активисте не дозвољава слушање (испуњавање) наређења са којима се не слаже. У тим случајевима стари идентитет омета добро обављање нове чиновничке улоге.

Читаво ово кратко разматрање има сврху указивања на разлику између политичке и чиновничке части, те на потребу јасног и оштрог разграничења између политичких и чиновничких положаја. Нажалост, у Србији ово разграничење није направљено, па се чиновници каткад понашају као политиканти, а политичари као чиновници. Нема даровитих политичких вођа, јер се у корену чупају врлине које су политичару неопходне. Истовремено, чиновници себи дозвољавају понашање које не би смели испољавати, можда, и због тога што умеју доћи из невладиног сектора који подразумева знатно више слободе од чиновничког положаја. Међутим, док политички вођ, интелектуалац или активиста невладиног сектора не сме бити послушан пошто би требало да размишља искључиво својом главом, дотле чиновник мора слушати надређеног када је већ прихватио да буде део државне управе. Оног трена кад се прихвати државно намештење, било да се ради о положају државног секретара, било амбасадора или о неком другом, престаје дотадашња каријера слободног интелектуалца или невладиног активисте. Потоњи заступају искључиво своје мишљење и сносе за њега одговорност, а државни чиновник заступа мишљење државе које образују политички вођи и то мора чинити на што уверљивији начин или се отпушта из државне службе. Држава у којој чиновници не поштују хијерархију и говоре различито о истој теми од својих претпостављених оставља утисак неозбиљности и неуређености, па не изненађује ако није озбиљно схваћена ни од сопствених грађана ни од других држава.

Доцент на Филозофском факултету у Београду