Штампа, власници и држава

Србија ни 10 година након петооктобарских промена не зна тачно ко су власници медија. Отуда је и могуће да домаће и стране компаније и бизнисмени у јавност излазе са опречним тврдњама о уделима у власништву „Вечерњих новости”.

Јавност је остала збуњена, а власти још нису понудиле никакво објашњење, али ни обећање да ће се тачно знати ко су људи од чијих гласова зависи избор уређивачких тимова медија.

У општој неуређености протурају се патриотски интониране флоскуле о потреби да наши медији остану „наши” и да се не продају странцима. Али, ако се боље погледа структура водећих листова, видеће се да у многима има и страног и домаћег новца. То важи и за „Вечерње новости”, чији су већински власници фондови са седиштима у иностранству.

Невоље, заправо, долазе углавном из оних медија око чије власничке структуре има спорења. Не намеће се, наиме, питање ко је коме шта продао у, рецимо, „Блицу”, „Куриру” или „Политици”, где титулари власништва имају стварне адресе и трговали су само у своје име. Тамо где су акције куповане посредством фондова, као у „Вечерњим новостима”, ствари су остале закукуљене.

Тако се догодило да је ВАЦ, у жељи да купи „Вечерње новости”, то чинио посредством других компанија и личности. ВАЦ се сада јавно легитимисао, тражећи да му се дозволи „улазак у посед”, али се фондови који на сајту Агенције за привредне регистре и данас слове као формални власници нису огласили, макар не јавно.

Да је држава благовремено, односно одмах након петооктобарских промена, донела закон који би налагао да титулар власника медија не може бити сакривен, овако нешто не би могло да се догоди. Средином деведесетих било је предлога да се, кроз посебан закон, ограничи формирање монопола у медијској индустрији и да се онемогући такозвано прикривено власништво у њима, али је и то пропало јер није било довољно политичке воље и слуха.

Уместо да се обелодани ко су власници, власти су се бавиле другим питањима, попут настојања да поједини медији не пређу у руке „странаца”. Тако се бивши премијер Војислав Коштуница данас хвали да је спречио ВАЦ да купи акције „Вечерњих новости”. Било би оправдано питати га да ли је проверавана власничка структура страних фондова, који су обавили куповину, и ако јесте ко иза тих фондова стоји.

Још важније је питање законитости. Јер закони који регулишу медијску сцену захтевају трансформацију медија и укидање државног, односно друштвеног власништва у њима, а држава чини управо супротно – задржава акције или се директно меша у трговање, за шта нема овлашћења.

Држава је последња која би смела да крши законе које је сама донела. Ако мисли да је закон штетан, да не обезбеђује јавни интерес, онда тај закон треба да промени тако да омогући себи да буде власник новина. То, међутим, није ни демократски ни европски. Зато је боље да држава донесе закон по коме би власништво над медијима било јавно и јасно.