Обамин нови дил

Церемонија потписивања закона о реформи здравственог осигурања у Белој кући, која је уједно била и прослава велике политичке победе председника Обаме – остаће упамћена и по два детаља. Председник је, прво, за свој потпис употребио чак 22 пера (која ће као успомену на историјски догађај поделити најближим сарадницима у овом послу), а друго, предајући му, после свог увода, говорницу, потпредседник Џо Бајден је Обами прошапутао нешто што није требало да ухвате микрофони, али ипак јесу: „Ово је ј... велики дил!”

Бајдену ипак није замерено због ове вербалне несмотрености – јер заиста је реч о „великом дилу”. „После једног века покушавања, после једногодишње дебате, после историјској гласања, реформа здравствене заштите није више неиспуњено обећање, него закон Америке.” (Обамине речи) Чињеница да је најбогатија земља света тек сада учинила нешто што је одавно већ подразумевајуће у свим иоле уређеним државама – да уведе (готово) универзалну здравствену заштиту као основно грађанско право, изгледа чудно кад се гледа са стране, али је разумљива кад се узме у обзир амерички политички систем, њене вредности, њене предрасуде – и заблуде.

Срж је у становишту да држава не треба да буде дадиља народу, да све може да регулише она фамозна „невидљива рука” тржишта и да сваки појединац мора да буде искључиви господар своје судбине. То се оправдава уверењем да је баш захваљујући томе Америка постала велика.

Има заиста много примера у којима се то обистинило – па и сам успон Барака Обаме, од сина кенијског имигранта до првог „обојеног” шефа најмоћније државе доказ је за то – али и невеселих појединачних судбина који благостање нације обесмишљавају када она одбија да свима гарантује оно што се још од античких времена сматра највећим богатством: лично здравље.

Отуда оно што је управо испословао Обама јесте велики искорак у прерасподели социјалне правде у Америци. Велики део рачуна за социјалну солидарност коју уводи реформисано здравствено осигурање биће подмирен опорезивањем најбогатијих. Први пут здравствена заштита постаће доступна за 32 милиона сада неосигураних.

Политичке поделе које су овај процес пратиле све до самог завршетка имају дубоку идеолошку димензију. Ово је, наиме, кључни потез демонтаже „реганизма”, идеологије да кад је богатима боље, онда је боље свима. У последње три деценије приходи богатих су зато непрестано расли, док су им пореске обавезе смањиване и док су друштвене неједнакости драстично расле.

Обама то сада донекле преокреће, што изазива велики и организован отпор, у јавности се још не разуме, али, како је то, пре него што је употребио ону неприличну реч, предочио потпредседник Бајден – „историја се ствара кад лидер искорачи и својој земљи трасира потпуно нови пут...”