Против сваког телесног кажњавања

Немамо, нажалост, доступне и обједињене званичне податке, по полу и узрасту, о регистрованим случајевима кривичног дела насиља у породици у којима се малолетне особе појављују као оштећене. Али нека истраживања показују да се 80 одсто насиља над децом у Србији дешава управо у породици. Учиниоци овог облика насиља су особе у које деца имају највеће поверење. Можемо, такође, констатовати да се деца у породици могу појавити као директне жртве насиља, али и као индиректне, када су принуђена да му присуствују.

Физичко и психичко насиље су два најзаступљенија облика насиља над децом у породици. Физичко насиље над децом најчешће почиње од оних лакших облика, али често се трансформише у изузетно тешке и драстичне облике злостављања и повређивања. Када за то постоје материјални докази и кад се такви случајеви пријаве на време лако их је документовати. Ако, пак, тога нема онда се изјава детета појављује само као исказ који стоји насупрот исказу родитеља. Међутим, у смислу доказивања, највећи проблем представља емоционално (психичко) злостављање. Реч је о уценама, претњама, забранама, па и драстичним облицима занемаривања деце, када се не води рачуна о њиховој исхрани, образовању и другим основним потребама.

Кад се то искомбинује с разним перфидним облицима малтретирања и претњи које се дешавају између четири зида онда последице таквог насиља за дете и његово психичко здравље могу да буду изузетно тешке. Јер, као што кажу психолози – ако имамо у виду то да је ,,дете отац човека”, онда не треба да нас чуди ако се таква деца, понављајући моделе понашања које су доживели, касније појављују као учиниоци насиља, или пак као она која настављају да трпе насиље у својој секундарној породици.

Није редак случај и да родитељи злоупотребљавају своју децу, што се нарочито запажа приликом бракоразводних парница кад супружници не могу да се договоре о заједничком старатељству и кад је наше правосуђе приморано да донесе такву одлуку, вршећи притисак на њих да се изјасне ,,кога воле више”, односно ,,кога мање”, што је за децу често непојмљиво, јер наравно да дете воли и једног и другог родитеља. Деца се тако стављају у веома нелагодну ситуацију, јер можемо замислити како родитељ реагује кад му за то овлашћени професионалац саопштава да се дете ,,одлучило за оног другог родитеља”. Наравно да дете одређеног узраста има право да изрази своје мишљење и у вези са овим питањем, али оно се за то мора припремити и мора му се дати пуна информација шта се од њега у ствари очекује.

Злостављање деце у породичном кругу је санкционисано кривичним и породичним законодавством. Али оно што нажалост није дефинисано је изричита законска забрана телесног кажњавања, као начина дисциплиновања, односно васпитавања. Тиме нећу да кажем да децу не треба уопште ,,дисциплиновати” јер морају да постоје границе у ономе што је дозвољено. Али као што шамарање међу одраслима није дозвољено, тако апсолутно није дозвољено и када родитељ шамара дете. Породични закон у таквим случајевима требало би да делује превентивно, али и корективно – у смислу успостављања механизма надзора над породицом која на тај начин васпитава децу. За надзор над вршењем родитељског права код нас је задужен центар за социјални рад и у том смислу постоји систем социјалне и породичноправне заштите. Неки, насупрот овоме, сматрају да би процес васпитавања био отежан ако родитељи не би смели ни да ,,ћушну” своје дете. Кажу, били би потпуно разоружани. Међутим, мислим да су родитељи разоружани самим тим ако не могу ништа друго да учине него да примене силу. А верујем да постоји много шта друго осим батине. Кад бисмо ми одрасли схватили да би требало да се понашамо на другачији начин онда би и порука коју шаљемо деци била другачија.

Бићу овде потпуно отворена и рећи да сматрам да сваки облик телесног кажњавања детета треба изричито забранити. С тим што не спадам у оне који се залажу за то да родитељи треба да иду у затвор због тога што примењују такве моделе кажњавања. Мишљења сам да би ту забрану требало изричито унети у Породични закон, јер то је и наша међународна обавеза. То је и један од циљева који је постављен Националном стратегијом за превенцију и заштиту деце од насиља коју је влада усвојила децембра 2008. године и који је операционализован и Акционим планом за примену ове стратегије који је влада усвојила 11. марта 2010. године.

Научни сарадник Института за криминолошка и социолошка истраживања, председница Центра за права детета