Реч по реч – љубав

Седам година је стрпљиво, али и са великом муком, настајао филм „Беса” нашег прослављеног редитеља, сценаристе и професора Срђана Карановића. Плодови истрајности самог аутора и продуцената у овој српско-словеначко-хрватско-француско-мађарској копродукцији, коначно ће бити видљиви и српској публици, на свечаној премијери у „Сава центру”, у уторак 30. марта, у 20.30 часова.

 Филм у којем главне улоге тумаче Предраг Мики Манојловић и словеначка глумица Ива Крајнц, замишљен је и реализован као суптилна, интимистичка драма епохе, љубавна прича у некадашњој, мултиетничкој Краљевини Србији, у праскозорје и током Првог светског рата. Тада су се испреплетале судбине Србина Филипа, директора сеоске школе, његове супруге Словенке Лее и патријархалног Албанца Азема, школског послужитеља.

На најавној шпици филма наглашено је да је прича „Бесе” инспирисана истинитим догађајима?

Ретко који мој филм настаје потпуно из главе. Ја обично монтирам у машти разне причице, предања, анегдоте и, у случају „Бесе”, догађаје из историје. Те коцкице ми се у глави дуго слажу док не склопим сценарио и касније филм. Сви знамо да сликари често користе моделе за своје слике, али се често заборавља да моделе користе и писци прозе или филмова. У филму „Беса” ипак има највише моје маште базиране на личним искуствима и неком мом осећају за овакву врсту интимистичког филма.

Изјавили сте да су главни ликови, Леа и Азем, два света – она представља културу Запада, а он културу Балкана, истовремено су близу и далеко. Сматрате ли да је њихов однос сличан данашњем односу Србије и Европске уније?

Мислим да јесте. Ми и Европа смо јако близу, а истовремено и врло далеко. Не верујем да ћу ја доживети да постанемо исти или бар слични. То је дуг и спор процес у коме насилност било које врсте може само да шкоди, односно да нас још више удаљи једне од других. При том не мислим на политичке, већ на културолошке разлике произишле из традиција из којих потичемо. У том смислу усуђујем се да мислим да је „Беса”, на једном од својих нивоа могућих читања, и метафора о односу Запада и југа Европе.

Овим филмом сте лансирали младу словеначку глумицу Иву Крајнц. Какав је био процес проналажења глумице за овако захтевну улогу ?

У Љубљани је била организована аудиција са више од 40 глумица које су све, макар теоретски, могле да глуме словеначку учитељицу од тридесетак година. Међу њима је била и Ива Крајнц. Ниједног тренутка се нисам покајао. У сваком кадру је одлично изгледала, сваки костим или фризура су јој добро стајали. Ива је била изузетно професионална и спремна у сваком тренутку. Још у Словенији се, у Просветном музеју, на сопствену иницијативу бавила проучавањем живота учитељица на почетку прошлог века!

Стиче се утисак да је имала велику и несебичну подршку свог партнера Микија Манојловића?

Мислим да је Мики лично пуно помогао Иви Крајнц да се снађе у улози и у филмској екипи састављеној од њој дотле непознатих људи.

Да ли је и Манојловић морао да прође процес аудиције?

У принципу сам бирао глумце на све могуће начине који су познати у овом послу: аудиције, пробна снимања, разговори, па поновна пробна снимања... Прво сам тражио глумца за лик Азема знајући да бих овакав филм тешко урадио са натуршчицима с којима сам често радо сарађивао. Пробали смо и са неким албанским глумцима у Скопљу где постоји албанско позориште. Неки албански глумци, које сам познавао и поштовао, сувише су били млади или сувише стари. Мој избор је релативно брзо пао на Микија Манојловића са којим сам раније успешно сарађивао. Добро ми је познато да он има специјални афинитет да глуми на страним језицима и да га неће мрзети да научи да говори, чак и да пева на албанском. Њему се улога допала и брзо смо се нашли. Врло лако смо сарађивали.

Како Вам је у реализацији филма помогао Беким Фехмиу, којем се захваљујете на одјавној шпици филма?

Бекима дуго познајем и са његовим сином Уликсом добар сам пријатељ. Још на почетку писања сценарија замолио сам Бекима да ми подробније објасни појам речи беса и да ме посаветује како би Азем у ком тренутку филма могао или морао да реагује. Његови савети су ми много помогли, а и самом Микију. Надам се да Бекимове савете нисмо много изневерили и да се неће љутити што га можда негде баш и нисмо послушали. У сваком случају, велика му хвала!

Зашто је данас дати реч и држати се речи постало бесмислена категорија?

Живимо у времену скоро тоталне ерозије морала сваке врсте. У атмосфери општих обмана, превара, лажи и крађа – за испуњена обећања, договоре или часне речи има све мање места. У речи, говоре и разговоре верујем све мање јер они и све мање значе. Више верујем поступцима, личним ритуалима, конкретној акцији и оном што се види. Зато и волим филм.

Без обзира на огромно досадашње професионално и педагошко искуство, можете ли да побегнете од узора – од Чехова или, рецимо, филмова попут „Модерато кантабиле” или „У расположењу за љубав ”?

Споменута литература и споменути филмови нису ми били никакав „узор за имитирање”. Њихово постојање је више помогло мом самопоуздању кад сам се током дугогодишњег рада, ваљда као и сви аутори, повремено прибојавао да ли прича као што је „Беса” може некога да интересује и да ли таква врста филма уопште има права на постојање. Филм сам најискреније радио на основу својих искустава, свог схватања филма и истинитих догађаја о којима сам слушао.

Шта Ваши садашњи, а и будући студенти могу да науче из примера филма „Беса”?

То је најбоље да питате њих или да сачекате неколико година док они буду радили своје прве дугометражне игране филмове. Искрено се надам да ништа неће буквално преузети из филма „Беса”. Сматрам да само лоши професори терају своје студенте да их имитирају. Лично бих био више него задовољан кад бих доживео да у њиховим будућим филмовима приметим: доследност редитељског концепта, осећај за стилско јединство, прецизан рад с глумцима, смишљено баратање ритмом и темпом, осећај за укус и меру, истрајност у трагању за најтананијим међуљудским односима, избор аутентичне теме и знање да се она драматуршки уобличи.

-----------------------------------------------------------

Антологијских девет

Занимљиво, али филм „Беса” је тек девети целовечерњи играни филм аутора неких од антологијских југословенских филмова. Подсећања ради, Срђан Карановић (магистрирао на прашкој ФАМУ), аутор је дела каква су „Мирис пољског цвећа”, „Петријин венац”, „Нешто између”, „За сада без доброг наслова” или „Вирџина”, а у историји наше телевизије, као једна од најбољих и најпопуларнијих свих времена, заувек ће остати његова серија „Грлом у јагоде”.

Карановићеви филмови приказивани су са великим успехом на свим значајним филмским фестивалима, били награђивани и откупљени за приказивање у више од 30 земаља света. Осим писања сценарија и режије филмова и телевизијских форми, Карановић се годинама предано бави и педагошким радом на београдском ФДУ, а био је и професор на универзитетима у Њујорку, Бостону, Бруклину...

Д. Лакић
И. Аранђеловић