Распакивање и разоткривање

Већ у првој емисији Антонеле Рихе на РТС-у видело се зашто се ова новинарка упустила у „медијски трансфер” и напустила матичну кућу, РТВ Б92, на чијем је екрану стекла угледно ауторско име. Добила је прилику (или се то зове радним условима) да се размахне у погледу форме, да увећа број елемената које ставља у функцију садржаја, а уз то и да укупан изглед овог једносатног програма учини динамичнијим, визуелно богатијим.

Нису за тај утисак пресудни били само делови садржаја, с обзиром на обиље видео-документације, количину новоприкупљеног материјала, број узетих изјава и коментара – него и техника, опремљеност студија, коришћење великих екрана за слике у слици и исписивање „кључних речи”, монтажно разбијање конвенције класичног интервјуа, речју режија укупне вербалне и ликовне презентације.

Јунак премијерног издања био је несумњиво интригантан по току своје политичке каријере те је „Распакивање” имало на шта да подсети више но да нешто ново открије – мада је било и тога, али тек онолико колико је спретни Ивица Дачић сам хтео.

Назив новог циклуса Радио-телевизије Србије звучи донекле колоквијално, као да га је надахнула масовна таблоидизација домаћих медија у којима се чине свакојака разоткривања и разголићивања. Најмање је такав „Таблоид” Александра Филиповића који делује готово безазлено у поређењу с многобројним насловима под којима се претресају интимне историје, распредају јавне тајне, саопштава непознато о познатима. Цела актуелна серија ријалитија емитује све црње и горе стање у погледу доброг укуса и елементарне пристојности, цео низ емисија о „лајфстајлу” промовише површне помодности, скандале, афере, пикантерије. Увећава се списак програма у којима се подстичу радозналости воајерског типа, расте продуктивност у производњи трачева усмерених ка подизању естрадне популарности...

Отуда делује извештачено и неуверљиво кад се у „Јавној тајни” Александар Игњатовић тобоже озбиљно бави анализом естрадних феномена, испитује звезде и звездице о цени славе, о односу с новинарима, о дугу према обожаваоцима, о чувању приватности... и због учесника и због телевизије на којој се приказује. И једни и други мимо ове емисије чине готово све супротно од оног што званично заступају е да би се омилили публици и сачували и подигли свој рејтинг.

Као што делује лицемерно чуђење што се неке од „естрадних сторија” завршавају трагично. Колико „жути” медији пумпају у ове „шарене” с естраде– није ни чудо што понекад пукну. Шарени. Жутима од тога расте профит.