Две тактике за руски гас

Украјина ће од Русије куповати онолико гаса колико јој буде потребно и ништа више од тога, изјавио је протекле недеље у Москви нови украјински премијер Микола Азаров. Обраћајући се новинарима поводом преговора двеју страна о новој цени гаса за Украјину, као и о неопходним количинама на годишњем нивоу, Азаров је био јасан: „Куповаћемо колико нам је потребно за стварање залиха за наредну зиму и функционисање националне економије. Све преко тога је сувишно. Тако се понаша сваки нормалан потрошач када се нађе на пијаци.” Украјински премијер није најавио које су количине гаса у питању, али је већ сада јасно да ће бити мање од досадашњих, преносе московски и кијевски медији. Током разговора саопштено је и да Украјина, према прошлогодишњем договору, гас плаћа по цени од 334 долара за хиљаду кубних метара.

Некако истовремено, у јавност је доспела и цена гаса који се испоручује Белорусији. У Минску је, наиме, потврђено да она износи 171,5 долара за хиљаду кубних метара – двоструко мање него за Украјину. На страну то што између Русије и Белорусије постоји друга врста договора о трговини заснована, пре свега, на чињеници да су две поменуте земље чланице заједничке Уније, цена коју плаћа Украјина изазива позорност.

На отворено питање новинара: да ли сматра да је поштено да две бивше совјетске републике плаћају толико различиту цену, руски премијер Владимир Путин био је једнако отворен: „Не сматрамо да је уговор (са Украјином) непоштен или неприхватљив. Тај уговор рађао се у мукама, пратило га је безброј скандала и беспотребних проблема, како за Русију, тако и за Украјину и потрошаче у Европи. После тешких и упорних преговора, нашли смо компромис, који подразумева прелазак на тржишно образовање цена – како за гас, тако и за његов транспорт”, закључио је Путин.

Уз ово свакако треба додати и податак да Белорусија нема проблема са плаћањем пристиглих гасних рачуна, док Украјина, која је у протекле две године запала у тешку финансијску кризу, мора да напреже све своје снаге како би у року испоштовала пристигле обавезе.

Преговори о продаји руског гаса Украјини увек су били у жижи интересовања не само домаће јавности, него и већег дела Европе. Из простог разлога што је управо на линији Москва–Кијев у претходном периоду долазило до несугласица које су се, на крају, обијале о главу потрошачима западно од двеју великих земаља. Како би се избегла слична ситуација у будућности, а у новим околностима насталим у Украјини доласком на председничко место Виктора Јануковича и сменом премијера Јулије Тимошенко, преговори Азарова са руским премијером Владимиром Путином добили су додатну тежину.

Азаров је остао доследан у ставу да је договор који је потписала његова претходница, неповољан за Украјину. Наиме, како би обезбедила повољнију цену Тимошенкова је пристала и да њена земља откупи количине гаса које превазилазе оне неопходне украјинској привреди и грађанству. Зато је већ и сам почетак разговора о смањењу цене, по Азарову, добар знак.

Али, осим премијера Путина, саговорник Азарова је и компанија „Гаспром”, која има своју рачуницу. Према изјавама њених преговарача, Украјина би, уколико жели да задржи „повлашћену” цену, требало годишње да повуче 33,75 милијарди кубних метара гаса. Азаров, међутим, тврди да је његовој земљи сасвим довољно 27 милијарди. У „Гаспрому”, међутим, сматрају да су суседу већ учинили уступак пошто, по њима, садашња цена има смисла тек уколико повучена количина гаса достигне 52 милијарде, како је и предвиђено важећим уговором на којем стоји потпис Јулије Тимошенко.

Важан податак у целој причи о две цене је и жеља руског „Гаспрома” да у потпуности преузме управљање гасним транспортним системима у Украјини и Белорусији. Председник Виктор Јанукович изнео је у том смислу идеју о стварању конзорцијума између Русије, Украјине и ЕУ, али није баш наишао на широм отворена врата. Истовремено, руски монополиста мерка белоруску мрежу „Белтрансгас”, а убрзано ради и на реализацији пројеката „Северни” и „Јужни ток”. По свој прилици, трка за руским гасом, и свиме што га прати, ускоро би могла да добије на убрзању.

С. Самарџија