Последњи призренски Срби

Призрен – Што јаче можемо ударамо о тешка дрвена врата без броја, у некадашњој улици Ослобођење, где живи старина Милош Некић коме ниједан Албанац није могао ништа. Ни они из УЧК, ни они ТМК, ни разуларена дечурлија која је камењем ударала о прозоре, о дотрајале ћерамиде, ни они који су му четири пута преко крова улазили не би ли га натерали да напусти дом у којем су од давнина живели његови преци. Отвара се реза и на вратима се појављује Милош на штакама:

– Уђите – рекоше ми да долазе новинари.

Унутра тек изграђена кућа, још неограђене степенице, а у гостинској соби (с прозором који гледа на троспратницу, на имање које је Албанац купио од Србина) гвоздени кревет, пар ћебади, решо и управо отпакован телефон. Милош одмах започиње причу:

– Мислили су да ће ме отерати одавде. Нису могли. Насртали су, покушавали да ми запале кућу, и мене у њој, али, као што видите, није им успело. Ја одавде не идем никуда. Само сам се накратко померио 1999. године под оним налетом Шиптара, мојих комшија и оних који су из Албаније дошли, као и пре две године, када су хтели кућу да ми обнове. Косовска влада преузела је на себе да ми изгради кућу, а онда су ме „вукли”, годину-две, док напокон добих кључ од своје куће, у којој су 300 година пре мене живели моји родитељи, дедови, прадедови – говори крепки старина.

Пребира по мислима, враћа се на дан рата, на 2004. годину када је разуларена маса јуришала на врата и прозор, па су га једва спасла четири полицајца и на силу га извукла из куће:
– И тада сам једва отишао. Морао сам, јер су ме извукли, а хтео сам да останем ту, да сагорим у мојој соби, јер ми је и тада као и сада душа сагорела. Али ја не идем одавде, никуд, јер хоћу овде да умрем, ту, на гробљу на којем су сахрањени сви моји ближњи и даљни.

Милош Некић, некада социјални радник, сада живи од социјалне помоћи која му једва пристиже за мало шећера, соли и хлеба. Вели да не бира када је храна у питању. О продаји не размишља, а каже да Албанци ко птице злослутнице, свакодневно, облећу око његовог прага да купе ово што је његово. Казује нам како се некада живело у Призрену, када су сви ко једном душом дисали – и Албанци, мада је увек било мешетарења с њихове стране, Турци, Горанци, Хрвати, Роми...

Сунчан је и топао пролећни дан на улицама царског града Призрена, на обали призренске Бистрице. Поред Милоша ту је остало још само 18 Срба, а било их је око 10.000!. У насељу Поткаљаја стоје нагореле српске куће, док је у центру града све што је било српско изгорело 1999. и 2004. До темеља је порушено или запаљено свих осам цркава. Још понегде се виде нагореле стрехе и доксати и вире плитке ћерамиде.

Кривуда сокак, док под ногама шкрипи калдрма, а из дућана извирују докони продавци. У центру Призрена обнавља се Парохијски дом, црква Светог Ђорђа, Епископија, мало даље је Богословија која тек треба да дође на ред. Поткаљајом зјапе уништене српске куће, порушена црква Светог спаса, Светог Пантелејмона, црква Свете недеље, али и Богородица Љевишка, драгуљ српске и европске баштине у којој је тек прошле недеље први пут после погрома 2004. године служена литургија. На улици срећемо Живку Јевтић. Неће да прича, одмахује руком.

И она живи сама у Призрену. Ишла је до цркве Светог Николе у којој отац Михаило окупља српске вернике. У главној улици Камени мост, грађен кад и Синан-пашина џамија, ври од гужве. Кафићи и продавнице су пуни. На излозима пише „збртје” (снижење). Љубазно нам отпоздрављају Призренке, Албанке. Рекло би се – слобода у Призрену. У кафићу поред Каменог моста Арсим Бићаку и Нури Шаљчини, Албанци средњих година, веле да се у Призрену некада лепо живело. Питају нас: Зашто се Срби не врате? – Када би Срби дошли, гарантујемо вам не би лоше живели. Осим што као и ми не би имали посла. Али посла нема ни у Србији – закључују.

Пред Богородицом Љевишком је петогодишња Милица, са мајком Евицом Ђорђевић, у пратњи чика Адама Мујовића, благосиља нас и пружа руку да јој пољубимо. Да јој захвалимо што нас је благосиљала. У овом граду она је једино српско дете. Нема њених вршњака, малих Срба, па су јој најбоље друштво монаси. Отац Михаило и они из манастира Свети архангели.

– Свих 10 година сам овде, Милицу сам родила у овдашњој болници. Нисам се плашила, јер сам хтела да дете буде рођено овде где сам и ја рођена пре 45 година – говори Евица Ђорђевић која живи од социјалне помоћи и од 50 евра које додељује косовска влада. Социолог по професији, понекад држи часове српској деци која ту, у Епископију, долазе из повратничких српских села. Однедавно ниједно дете не долази. Нема их.

Евица каже да има проблема. Али, неће се померити никуд из свог стана који су јој родитељи оставили: – Не идем одавде, јер ко би мојим родитељима запалио свећу на Задушнице. Знам ја да ово није живот за Милицу, али за сада је овако.

Адама Мујовића (82) затичемо поред Богородице Љевишке коју су спалили Албанци. И дан-данас је црква опасана бодљикавом жицом. Адам је једини пријатељ двочланој породици Ђорђевић. Пре неколико месеци покрстио се, примио православну веру. Због тога има проблема, али Евици пружа сигурност, ону коју је некада имала код родитеља.

Напуштамо град који се угнездио на крају питоме Метохије, на обалама Бистрице на којој је некада било млинова и вуновлачара. Град у коме се некада једном душом дисало, где је живело десет хиљада Срба, а сада има места само за 19, међу којима једино српско дете Милица – има пет година.

Биљана Радомировић