Узео сам од живота најгоре

„Душан није штедео живот, али ни живот није штедео Душана” или „Буковски из београдских кафана”, само су неке од изјава Богдана Тиранића о Душану Прелевићу Прелету (1948-2007), о чему сведочи документарни филм „У реду, победио сам” Владимира Петровића, о овом чувеном хероју београдских улица, музичару, глумцу и писцу, којим ће сутра увече у дворани Културног центра Београда почети 57. фестивал кратког метра.

Уз Прелевићева сведочења, Петровићев документарац покушава да одслика што више аспеката личности популарног уметника и боема који је означио живот српске престонице у другој поливини 20. века, од почетка бављења музиком и успеха бенда „Силуете”, преко прве поставке „Косе” у Београду и одушевљености Боба Вилсона Прелетом, до уметничких висина, али и животних падова које је Преле доживео.

Током треће године студија режије на Академији уметности у Београду, редитељ Петровић реализовао је кратки играни филм „Мирис формалина” према мотивима истоимене Прелевићеве приче, што је био почетак њиховог познанства.

– Први пут смо се видели „на бум”, показао сам му прву верзију сценарија и тај сусрет је протекао углавном у ћутању. Преле ме је сутрадан позвао и рекао ’Мали, безобразан си, али имаш м..а. Дођи да причамо’. Од тада се, како је говорио, запатило наше познанство, и скоро сваки дан сам одлазио код њега. Био ми је ментор, у смислу како живети и опходити се према људима – истиче за „Политику” редитељ Петровић, који о Прелету говори као о „урбаном Џекилу и Хајду”.

– Душан и Преле су два различита човека. Преле је био неко ко ће, са или без разлога, ући у кафану и некога гађати пикслом, док је Душан, као што име каже, био душа од човека. Био је спреман да на својим грешкама младима укаже на неке ствари. Ако је ико грешио, а и радио праве стваре у животу, то је био Преле – сматра аутор филма.

После филма „Мирис формалина”, документарац о Прелету био је логичан корак, каже редитељ Петровић и додаје да је разговор за потребе филма сниман неколико месеци пре Прелетове смрти, а снимање је трајало само три дана.

– Када смо снимали разговор, Преле је већ копнио. Испливала је његова сентименталнија страна личности. Имао је посебан хумор и одбрамбени механизам којим се на невероватан начин борио и прихватао све што му се дешавало. Желео сам да прикажем тај дуализам његове личности – каже Петровић и додаје да посебну чар филму о Прелету дају сведочења његове мајке Анке.

– Као мајка, она га безусловно брани, иако је свесна свега. Преле је према мајци имао огромно поштовање. Најинтересантнија је њена изјава: „Преле се мене плашио кад је трезан, а ја њега кад је пијан”. Она га је извела на пут, иако је он касније изабрао неке друге путеве, пратила га је у војску, у затвор, ишла за њим у Немачку... – објашњава Петровић у чијем филму о Прелету говоре: Драган Николић („Душан је имао осећај за правду, а посебно за неправду”), Петар Божовић, многи музичари, и две иконе престонице – Момо Капор и Богдан Тирнанић.

– Са Прелетом, Тиркетом и Капором отишла је генерација битника, важних фигура Београда. Остало је њихово наслеђе које ће неки млади знати да препознају. Тирке је много волео Прелета. Чуо сам причу да је Тирке пред смрт говорио да види Прелета... – каже редитељ који није желео да глорификује Прелевића, већ да га прикаже као човека који је имао гомилу мана, али и врлина.
Документарни филм „У реду, победио сам” не крије сурову реалност са којом се Преле опходио према сопственом животу.

„Улица на којој сам одрастао била је велики универзитет... Имао сам 50 хиљада познаника и ниједног пријатеља... Једно од течних камена спотицања у мом животу било је пиће, али се не жалим. То је био мој избор... Кафану само носио као судбину, у џепу... Узео сам од живота оно најгоре, а дао сам му оно најбоље – неке су од Прелевићевих изјава у филму, а редитељ Петровић додаје:

„Преле је био добар и лош према свима, а једино зао према себи”.
Иван Аранђеловић
-----------------------------------------------------------
Капор: Преле је исписивао своју личну легенду

У филму се може чути и видети и како је Момо Капор доживљавао Прелета:
„У време када се рађала Прелетова легенда, сви су се познавали у Београду и седели су на истим местима. У то време, често се чуо узвик: ’Иде Преле’, као казнена експедиција. Прзница, изазвач туча, пијанац, човек који се тетурао од стола до стола, али и врхунски уметник, Преле је исписивао своју личну легенду”.