Осети глумац када није као риба у води

Глумац Властимир Ђуза Стојиљковић вратио је недавно улогу Хенрија Кара због чега је, између осталог, отказана припремана представа у Атељеу 212 „Травестије”. Пре Ђузе, ову улогу вратили су Воја Брајовић и Бора Тодоровић.

„Мислим да је највећи проблем то што се у представи појављује старији човек који говори шта је радио у младости. Међутим, испало је да ја готово све време морам да играм младог човека, што је немогуће”, рекао нам је тим поводом Ђуза Стојиљковић.

У којим су све ситуацијама глумци враћали понуђене улоге и зашто су то чинили, питали смо наше драмске уметнике.

„У глуми је најлепше, једном приликом је изјавила глумица Ђурђија Цветић, када идете по ивици, када искушавате себе, а да не пређете ону границу када више нисте глумац, већ неко ко не влада собом. Глумац и уметник сте само онда док владате оним што се на сцени догађа”.

– Осети глумац када у некој улози није као риба у води – објашњава Ђурђија Цветић.
Ксенија Јовановић, доајен српског глумишта, како тврди, током дугих година бављења глумом није враћала улоге: – Ја сам играла улоге које су други враћали, као на пример што је то била Јелена Ћетковић, или Јевросима у „Максиму Црнојевићу”. Одрасла сам на глумачком хлебу и то је основа моје професионалности. Све своје обавезе подређивала сам и подређујем позоришту.

(/slika2)Ово је време ишчашено из зглоба. Серије, филмови, егоизам, сујета су на првом месту. Част изузецима!

Нада Шаргин, глумица млађе генерације која је, захваљујући изузетном сензибилитету и глумачком дару, изборила место у глумачком еснафу, ипак, наглашава да је до сада доста улога одбила.
– Некада зато што сам већ била у послу. Било ми је жао, ипак, што не могу да учествујем у тим пројектима, као што је рецимо представа „Барбело, о псима и деци” коју је режирао Дејан Мијач у Југословенском драмском позоришту, јер сам увелико уговорила сарадњу са Томијем Јанежичем на представи „Путујуће позориште Шопаловић”. Дешавало ми се да одбијем и улогу јер сам преморена или се не видим у том лику, односно да сам сличну улогу радила у више варијанти – каже Нада Шаргин.

И поред тога што је током каријере тумачио Александра Обреновића, Бранка Радичевића, Иву Андрића, Милоша Црњанског... глумац Тихомир Станић напомиње да је много више понуђених улога одбио него што их је сценски реализовао.

– Све сам одбио што сам мислио да може неко други да игра. Једино ако сматрам да само то ја могу да тумачим, онда сам то играо – тврди Станић.

Глумац Војислав Брајовић навео нам је пример из своје глумачке каријере када је био у великој дилеми да ли понуђену улогу да прихвати или врати.

– Десило се то са мојим најбољим сарадником, редитељем Дејаном Мијачем, у значајном и прелепом Гогољевом тексту „Мртве душе”. Убрзо, после првих проба, схватио сам да из неких здравствених, психолошких разлога нисам могао да наставим рад. Рекао сам да би било боље да изађем из пројекта, да неко други настави започети посао. Тако се и десило. Заменио ме је Бранимир Брстина. После тога сам, баш са Дејаном Мијачем, радио можда најлепшу Шекспирову представу код нас „Мера за меру”.

(/slika3)И Светлани Бојковић, каже, десило се неколико пута да је вратила улогу. Ипак, додаје:
– Што се мене тиче, људи су унапред знали мој укус, тако да нисам ни долазила у ситуацију да ми нуде нешто што бих вратила. Разумем и своје колеге. Зашто би човек правио насиље над собом и улазио у неку поделу и прихватао нешто у шта не верује, са чијим концептом се не слаже? Глума је посао уметничке природе. Свако има право на своју слободу избора.

Одбио сам неколико улога, прича Михаило Јанкетић. Оне су, наставља Јанкетић, заправо, одбијале мене, јер нисам био физички у стању да их прихватим.

– Не сећам се да сам неку улогу одбила. Нисам имала неки клан иза себе, да бих била сигурна да ћу имати тако богат сценски живот као што је био за време Мире Траиловић – каже Ружица Сокић и додаје: –Доминирао је домаћи аутор, појавио се Аца Поповић и, захваљујући редитељу Небојши Комадини, упустила сам се у ту авантуру. Колеге су вириле са галерије и смејале се шта радимо Бора Тодоровић, Миодраг Петровић Чкаља и ја. Играјући Ацу, упркос свему, задржала сам континуитет, који сам имала за време Мире Траиловић. Лоше сам прошла касније, у Атељеу 212. Осујећене су ми можда 24 године најбољег глумачког живота тако да нисам имала шта ни да одбијем. Сналазила сам се на друге начине. Играла сам у Народном позоришту у Београду и на другим сценама, где ми је било изузетно пријатно – открива Ружица Сокић.

Б. Требјешанин