НАМЕТАЊЕ ГЕНОЦИДА

Не знам више ни сам да ли је у питању пуки случај, али се ствар понавља већ небројено пута. Тек што се учини нешто паметно и повуче неки исправан потез, сместа уследе три лоша која тај чин обесмисле и ствар врате на почетак или у још горе стање него што је било.

Тек што су Тадићевим неодласком на Брдо код Крања и примереним одговором на очигледно обновљене спољне притиске у вези са Косовом српске власти стекле неколико политичких поена и донекле повратиле подршку домаћег јавног мњења, беспотребно су се увалили у невољу са декларацијом о Сребреници, након које се више нико неће ни сећати малог дипломатског тријумфа нити Јеремићеве реплике Бернару Кушнеру. При чему су ови спорадични успеси и узлети углавном хипотетички, парцијални и вербални, а губици најчешће непоправљиви, стратешки и круцијални.

Можда је чиста случајност, а можда намеравана симболика, то што се баш 24. марта, на годишњицу НАТО бомбардовања, председник Тадић у Опатији срео са Ивом Јосиповићем и што је баш тога дана у Скупштину ушао предлог декларације о Сребреници. У сваком случају, симболика није добра, ма колико издалека подсећала на немачко-француско помирење након Другог светског рата.

У малом, прљавом балканском рату за југословенско наслеђе,било је зла и злочина, чији виновници јесу и треба да одговарају пред лицем правде, али, срећом, ипак није било организоване индустрије смрти. Није било холокауста, Аушвица, варшавског гета, Хитлера, нациста ни Јевреја, ма колико стране у сукобу, себе настојале да представе као „Јевреје“, а своје противнике као „нацисте“. Није нам то за неку нарочиту утеху, не значи много жртвама, а још мање оправдава злочинце. Али ствари напросто тако стоје и све друго су само провидни покушаји да се нешто акутно политички ушићари на туђој и општој несрећи.

У последњем балканском ратном колоплету, рекох, нема невиних, али нема ни једнодимензионалне одговорности нити криваца попут Хитлера и његовог „Рајха“. Зато је, независно од мотивације оних који то чине, свако издвајање сребреничког злочина напросто и чињенично и етички неприхватљиво и представља огрешење како према истини, тако и према свим другим жртвама на све три стране. И у првом или другом кораку води ка тези о српској колективној кривици.

У тренутку док пишем ове редове још није сасвим извесно да ли ће се декларација експресно, колико сутра, усвојити у скупштини, а онда бити политички заташкана медијским спиновањем и новим аферама. Не зна се ни да ли ће бити усвојена у облику у којем је предложена. О томе ће се очито до последњег тренутка грозничаво преговарати у троуглу владајућа коалиција – ЛДП – напредњаци. Али нема ту доброг решења и срећне формулације за нешто што је несрећно од почетка. Почев од самог злочина па до његове бездушне политичке инструментализације током ових петнаест година. И више је него очигледно да ће, оваква декларација и у овом тренутку, много више разбуктати страсти и фрустрације на свим странама него што ће представљати стварни допринос „истини и помирењу на простору бивше Југославије“. А то што је свих ових дана у српским (и „српским“) медијима централно питање не то да ли нам је ова декларација уопште требала, већ само тода ли у њој треба или не треба да се помиње реч „геноцид“ – говори већ довољно само за себе и о медијима и о политици.

Јасно је зашто на овој декларацији инсистирају босански Муслимани. Јасно је зашто је до ње стало и Хрватској. Можемо разумети због чега би Брисел такву резолуцију дочекао са одобравањем. Сасвим је разумљиво зашто би она, са све геноцидом, посебно пријала немачким ушима. (Није, наиме, лако кроз историју сам носити крст доказане и општеприхваћене геноцидности и не би било лоше да се тај терет „праведније“ расподели и мало пребаци и на, рецимо, српска плећа.) Али и даље остаје мистерија шта је нагнало српску владу да се, поред свих недаћа и проблема, упушта у нешто од чега ће и она сама, а још више народ и држава, имати само штете.

Зато данас, верујем, још и више него пре два месеца, важи поента изречена у тексту „Самоубиство с предумишљајем“. Наиме, ако сребреничка деклерација није директно постављени услов за српске евроинтеграције, онда напросто ту ствар није требало нипошто потезати и „чачкати мечку“. Ако јесте, онда је тај услов и тај ултиматум требало љубазно, али одлучно и аргументовано одбацити. Односно, сачекати док се у троуглу Сарајево–Београд–Загреб не покрене и усагласи аналогна и адекватна иницијатива осуде – свих, па и „својих“ – злочина. Овако ћемо само још једном, по ко зна који пут, испасти већи католици од папе. Да не кажем – будале.

 главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао“