NAMETANjE GENOCIDA

Ne znam više ni sam da li je u pitanju puki slučaj, ali se stvar ponavlja već nebrojeno puta. Tek što se učini nešto pametno i povuče neki ispravan potez, smesta uslede tri loša koja taj čin obesmisle i stvar vrate na početak ili u još gore stanje nego što je bilo.

Tek što su Tadićevim neodlaskom na Brdo kod Kranja i primerenim odgovorom na očigledno obnovljene spoljne pritiske u vezi sa Kosovom srpske vlasti stekle nekoliko političkih poena i donekle povratile podršku domaćeg javnog mnjenja, bespotrebno su se uvalili u nevolju sa deklaracijom o Srebrenici, nakon koje se više niko neće ni sećati malog diplomatskog trijumfa niti Jeremićeve replike Bernaru Kušneru. Pri čemu su ovi sporadični uspesi i uzleti uglavnom hipotetički, parcijalni i verbalni, a gubici najčešće nepopravljivi, strateški i krucijalni.

Možda je čista slučajnost, a možda nameravana simbolika, to što se baš 24. marta, na godišnjicu NATO bombardovanja, predsednik Tadić u Opatiji sreo sa Ivom Josipovićem i što je baš toga dana u Skupštinu ušao predlog deklaracije o Srebrenici. U svakom slučaju, simbolika nije dobra, ma koliko izdaleka podsećala na nemačko-francusko pomirenje nakon Drugog svetskog rata.

U malom, prljavom balkanskom ratu za jugoslovensko nasleđe,bilo je zla i zločina, čiji vinovnici jesu i treba da odgovaraju pred licem pravde, ali, srećom, ipak nije bilo organizovane industrije smrti. Nije bilo holokausta, Aušvica, varšavskog geta, Hitlera, nacista ni Jevreja, ma koliko strane u sukobu, sebe nastojale da predstave kao „Jevreje“, a svoje protivnike kao „naciste“. Nije nam to za neku naročitu utehu, ne znači mnogo žrtvama, a još manje opravdava zločince. Ali stvari naprosto tako stoje i sve drugo su samo providni pokušaji da se nešto akutno politički ušićari na tuđoj i opštoj nesreći.

U poslednjem balkanskom ratnom kolopletu, rekoh, nema nevinih, ali nema ni jednodimenzionalne odgovornosti niti krivaca poput Hitlera i njegovog „Rajha“. Zato je, nezavisno od motivacije onih koji to čine, svako izdvajanje srebreničkog zločina naprosto i činjenično i etički neprihvatljivo i predstavlja ogrešenje kako prema istini, tako i prema svim drugim žrtvama na sve tri strane. I u prvom ili drugom koraku vodi ka tezi o srpskoj kolektivnoj krivici.

U trenutku dok pišem ove redove još nije sasvim izvesno da li će se deklaracija ekspresno, koliko sutra, usvojiti u skupštini, a onda biti politički zataškana medijskim spinovanjem i novim aferama. Ne zna se ni da li će biti usvojena u obliku u kojem je predložena. O tome će se očito do poslednjeg trenutka grozničavo pregovarati u trouglu vladajuća koalicija – LDP – naprednjaci. Ali nema tu dobrog rešenja i srećne formulacije za nešto što je nesrećno od početka. Počev od samog zločina pa do njegove bezdušne političke instrumentalizacije tokom ovih petnaest godina. I više je nego očigledno da će, ovakva deklaracija i u ovom trenutku, mnogo više razbuktati strasti i frustracije na svim stranama nego što će predstavljati stvarni doprinos „istini i pomirenju na prostoru bivše Jugoslavije“. A to što je svih ovih dana u srpskim (i „srpskim“) medijima centralno pitanje ne to da li nam je ova deklaracija uopšte trebala, već samo toda li u njoj treba ili ne treba da se pominje reč „genocid“ – govori već dovoljno samo za sebe i o medijima i o politici.

Jasno je zašto na ovoj deklaraciji insistiraju bosanski Muslimani. Jasno je zašto je do nje stalo i Hrvatskoj. Možemo razumeti zbog čega bi Brisel takvu rezoluciju dočekao sa odobravanjem. Sasvim je razumljivo zašto bi ona, sa sve genocidom, posebno prijala nemačkim ušima. (Nije, naime, lako kroz istoriju sam nositi krst dokazane i opšteprihvaćene genocidnosti i ne bi bilo loše da se taj teret „pravednije“ raspodeli i malo prebaci i na, recimo, srpska pleća.) Ali i dalje ostaje misterija šta je nagnalo srpsku vladu da se, pored svih nedaća i problema, upušta u nešto od čega će i ona sama, a još više narod i država, imati samo štete.

Zato danas, verujem, još i više nego pre dva meseca, važi poenta izrečena u tekstu „Samoubistvo s predumišljajem“. Naime, ako srebrenička dekleracija nije direktno postavljeni uslov za srpske evrointegracije, onda naprosto tu stvar nije trebalo nipošto potezati i „čačkati mečku“. Ako jeste, onda je taj uslov i taj ultimatum trebalo ljubazno, ali odlučno i argumentovano odbaciti. Odnosno, sačekati dok se u trouglu Sarajevo–Beograd–Zagreb ne pokrene i usaglasi analogna i adekvatna inicijativa osude – svih, pa i „svojih“ – zločina. Ovako ćemo samo još jednom, po ko zna koji put, ispasti veći katolici od pape. Da ne kažem – budale.

 glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao“