Отац Марфи је волео глуве дечаке

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 29. марта – Једна од најозбиљнијих криза у последњим деценијама која потреса Католичку цркву – педофилски криминал неких њених свештеника који не штеди ни садашњег папу – има и своју америчку епизоду која се такође дотиче Бенедикта Шеснаестог.

Реч је о актуелизацији једног старог случаја и новом открићу да је са њим својевремено био упознат, али да није предузео оно што се њега очекивало, и кардинал Џозеф Рацингер, у то време на челу Конгрегације за доктрину и веру, у чијој су надлежности били и случајеви свештеничког неморала.

На стари скандал, али са новим доказима да будући папа није реаговао на доказан случај у коме је велечасни Лоренс Марфи, готово пуних 25 година, од 1950. до 1974. сексуално искоришћавао глуве и глувонеме дечаке који су похађали специјалну католичку школу коју је он водио, први је овде подсетио „Њујорк тајмс”, да би га преузели и остали листови.

О томе је својевремено сведочило око 200 на овај начин трауматизованих дечака, данас породичних људи који су при крају свог радног века. Сви они су тражили правду, али црква се у њихово случају правила и да је глува и нема.

Конкретно, када је 1996. кардинал Рацингер примио писмо којим га о поступцима оца Марфија обавештава надбискуп Милвокија Ремберт Викленд, са поруком да је заједници глувих потребна „лековита реакција цркве”, Ватикан је случај држао у фасцикли, без икакве реакције.

Скандал је у Ватикану актуелизован 1998, када је кардинал Тарцизио Бертоне, други у ватиканској хијерархији за доктрину и веру, одбацио притужбе, позивајући се на тада важеће (у међувремену промењено) канонско правило које је од жртава свештеничких злоупотреба захтевало да оно што им се догодило пријаве најкасније у року од месец дана.

Отац Марфи, који се тада суочавао и са кривичном истрагом код куће – кривична пријава је због процедуралних заврзлама на крају одбачена – написао је уз то кардиналу Рацингеру и личну молбу да му се, пошто је у међувремену тешко оболео, дозволи „да умре као свештеник”, што му је омогућено.(/slika2)

Ватикан је иначе промптно реаговао на прошлонедељно оживљавање овог случаја. У уводнику на првој страни „Обсерваторе романа”, званичног ватиканског листа, осуђене су „очигледне и нечасне намере да се по сваку цену омаловаже Бенедикт шеснаести и његови најближи сарадници”.

„Њујорк тајмс” овим поводом подсећа на изјаву коју је „један истакнути кардинал” 2002. дао пред шпанским верницима, а која гласи: „Ја сам лично уверен да је стално помињање грехова католичких свештеника у штампи, поготово у Сједињеним Државама, планирана кампања да се дискредитује црква.” Тек после цитата, лист предочава да су то речи кардинала Рацингера.

Данашњем папи водећи амерички дневник одаје међутим признање да се са кризом ухватио на начин на који његови претходници нису: увео је „нулту толерантност”, почео да ражалује свештенике и води истраге о случајевима који су се догодили у прошлости. Констатује се, међутим, да ће се криза ауторитета због свег што се раније догађало наставити.

-----------------------------------------------------

Наполеон и кардинал

Вашингтон – У свом коментару скандала у редовима католика, колумниста „Њујорк тајмса” Рос Додет подсећа на анегдоту о својевременом дијалогу између једног кардинала и Наполеона Бонапарте, који је, изнервиран тврдоглавошћу саговорника, запретио: „Ваша еминенцијо, да ли сте свесни да ја имам моћ да уништим Католичку цркву?” Кардинал је на то одговорио: „Ваше величанство, ми, католички клер, чинили смо у последњих 1.800 година све што смо могли да уништимо цркву. Кад ми нисмо успели, нећете ни ви.”