ЂАЦИ СУ ПОСТАЛИ ПРОФЕСОРИ

Не желим да на Велики петак поручим политичарима шта мислим о њима. Да не размишљам о пропалој економији, Телекому, медијским коскама, Мишковићу, Беку, Цанету, Шарићу, ,,Вечерњим новостима”, потрошачким кредитима и каматним стопама. Не могу стално да се оптерећујем туђим греховима.

Пријатељи ме често питају када ћу написати нешто позитивно о било чему. Да ли је могуће да је све тако мрачно? Да нема ништа искрено и чисто за шта бисмо се ухватили као дављеник за сламку? Када измењам све канале на ТВ-у или прођем поред олињале књижаре која месецима штрајкује, схватам колико ми је сужен избор. Како да пишем бајке, кад ми у ,,Максију” прилази девојчица, од неких десет година, и моли ме да јој купим хлеб и млеко. Када се стидим што имам пуну корпу, а неко нема ништа. Неко има и ланац самопослуга, али је сувише себичан да би мислио на пегаву девојчицу коју је мајка напустила. Преудала се па јој је дете постало терет на путу нове среће. Вратиће се можда у неком ријалитију да тражи искупљење пред камерама.

Брат од нашег Проте из ,,Београдског синдиката” је наставник веронауке у једној основној школи у Београду. Позвао нас је да за васкршње празнике будемо гости основцима. Клинци су у великом броју испунили учионицу и вероватно очекивали концерт. Када су схватили да од ,,реповања” нема ништа, и да се пред њима налази само крњи ,,Синдикат”, били су видно разочарани. Нису имали стрпљења да слушају ту неке проћелаве маторце који су дошли да им просипају памет. Као и у свакој већој групи, поново су до изражаја дошли они најгласнији жељни пажње, док су остали стидљиво сачекали да ми кажемо своје, па су на први знак звона брже-боље збрисали из учионице. Наравно да то нисмо схватили као пораз. Деци се данас свашта подмеће. Бомбардују их свакаквим отровима са малих екрана и монитора. Свуда су окружени лошим примерима. Зашто би па нама веровали?! Када сам стигао кући, сео сам да прочитам неколико радова које су наши мали домаћини написали на часу веронауке поводом Васкрса. Мало је рећи да сам био потпуно задивљен. Срце ми се поново испунило топлином и надом јер сам схватио да, и поред свих мојих сумњи и страхова, у Србији стасавају неки сасвим нови клинци који ће бити много паметнији и бољи људи од нас данас. Да крајње искрено употребим флоскулу, они су то светло на крају тунела које ми се дуго није назирало. За њих се вреди борити и са свим алама и ветрењачама овог света. Они дају смисао сваком нашем стиху, речи коју смо написали, путу који смо изабрали. Да бисте схватили колики значај имају ови дечији задаци, преносим вам њихове делове. Због ограничености текста остатак можете прочитати на www.beogradskisindikat.com.

„Људски је грешити, божански праштати”, рече један мудрац, и заиста је то истина. Како време пролази, људима је све теже да пусте неког у своје срце, укажу им поверење и отворе душу. Толико се плашимо издаје да смо заборавили шта значи волети. И чим нас неко повреди, повучемо се у себе брзином светлости, као преплашени мишић у рупу на зиду бежећи од мачке. И зато треба да опраштамо, јер без равнотеже издаје и опроштаја, љубави више неће бити на свету (Ана, осми разред).

,,Не помислити бар понекад на осећања других људи, једноставно је себично. Тек мислећи и пазећи на друге, јасно видимо и разумемо свет. И зли и шкрти преко гриже савести олакшавају своје душе. Славни људи дају своје милионе у добротворне сврхе, али већина њих то ради због доброг *имиџа'. И онда све то давање изгуби на својој правој вредности. Тако може и давање да постане некако себично. Када људи из доброте дају и помажу, они осете топлину око срца. Иако осећања могу да искриве реалну слику о свету, она су важна, и свакако је боље волети него бити равнодушан. Због и ради љубави вредно је живети.” (Лана осми разред).

,,Неки људи бирају друштво као што бирају јабуке; ову нећу јер је пегава и пуно је рупа по њој, ову не зато што је прљава, а ова може јер је лепа и сија се. Није то ни прави, ни паметан начин гледања, јер се човеку на челу не осликава карактер. Не може се тако гледати”(Магдалена, осми разред).

„Човек само срцем добро види. Суштина је очима невидљива”, рече лисица. „Суштина је очима невидљива”, поновио је Мали Принц да би упамтио. Богат је онај човек који види више и даље од границе до које му поглед сеже. Богат је онај који не види само оно што други од њега очекују да види. Ако гледа срцем, видеће суштину и душом разумети оно што умом не може. Срцем види иза маски, даље од лажног осмеха, дубину душе. „Суштина је очима невидљива”, поновио сам да бих упамтио” (Дамјан, осми разред).

,,Човек који не прашта није човек већ животиња. Праштање је оно што човека брани од свађе” (Игор, пети разред).

,,Погрешан пример: Дечко први: Опрости, случајно сам то урадио. Дечко други: Тужићу те наставници! Правилан пример: Дечко први: Опрости? Дечко други: Све је у реду. У примеру 1. или погрешном примеру они више нису другари, а у примеру 2. или правилном примеру они су и даље пријатељи” (Лука, пети разред).

члан групе ,,Београдски синдикат”