Милијини снови постају јава

Ваљево – За новинаре ћу увек имати времена, јер да није било вас, а понајпре Бранка Станковића из РТС-а, питање је да ли бих успео да победим све невоље које су задесиле моју породицу. Добро је што сте ме посетили у школи, јер је у њој почео да се остварује један од мојих снова – да постанем добар мајстор, али и да упознам нове другове и пријатеље.

Овим речима дочекао нас је петнаестогодишњи Милија Јелић, ученик првог разреда Пољопривредне школе у Ваљеву, у којој се обучава за руковаоца пољопривредним машинама. Реч је о дечаку из мионичког села Радобића, који је као седмогодишњак, када је његову породицу напустила мајка, преузео бригу о млађој сестри Милици, тешко оболелом оцу Радомиру и одржавању сеоског домаћинства. Бринуо се практично о свему. Трактор са прикључним машинама је почео да вози са седам година. Једном приликом док је орао њиву надомак куће на смрт је уплашио комшије и сељане Радобића, зато што се мален није видео за управљачем. У оронулој кући са оскудним и дотрајалим покућством, без купатила, мали Милија је успевао да држи све у реду. Први је одлазио у шталу да нахрани и помузе две мршаве кравице, и да сам и уз помоћ комшија обрађује 4,5 хектара земље. Без посејане пшенице и кукуруза, знао је овај клиња, остали би гладни.

Крајем 2008. године Милија Јелић добија „златну плакету за најплеменитији дечји подвиг” „Вечерњих новости”.

– Док будем жив, нећу заборавити помоћ која је стизала и коју су ми лично доносили добротвори из свих крајева Србије и иностранства. Поправили су нам кућу, увели воду и саградили купатило, донели су нам нове ствари и уређаје, гардеробу, у шталу је из ПКБ-а довезена квалитетна крава, из београдског зоо-врта добили смо понија, патке и украсне кокошке. Нисам могао да верујем када нам је прошле године пред кућу довезен ганц нови трактор. Када сам га упалио он је напросто певао у односу на наш који је био старији од мога оца. Касније сам сазнао да је новац за куповину трактора прикупио професор Милош Веселинов који живи и ради у Чикагу. Родитељску бригу према мени и осталим укућанима има министар Расим Љајић са којим се често чујем телефоном, као и мој имењак Милија Милосављевић, власник фирме „Ктитор”, који ми је обезбедио стипендију док не завршим занат – прича Милија плашећи се да набрајањем не прескочи неког од добрих људи које ће једног дана све позвати у кућу у Радобићу. То ће највероватније бити када добије диплому руковаоца пољопривредним машинама.(/slika2)

Вели да је уписом у средњу школу добио још једну обавезу која му не пада тешко. Рад са пољопривредном механизацијом заволео је од малих ногу. И поред тога што школа има савремен Дом за ученике, Милија мора свакодневно да путује. Сестра је, каже, још нејака, тек је пети разред, а отац због болести мало шта може да му помогне. У стаји има три краве, чије млеко предају за откуп, има свиње, живину и два љубимца, коњиће поније, које су добили на поклон од Вука Бојовића. Од четири и по хектара земље половину је већ засејао а за који дан ће почети припрему за сетву кукуруза. Намерава да узме у закуп још два хектара. Милијин дан због свих ових обавеза почиње у 4.30, а око девет, најкасније десет сати увече, мора на починак.

– Професори у школи су добри и врло пажљиви према мени, мада ја када су у питању учење и оцењивање не тражим да ми гледају кроз прсте. Ово што сам уписао волим и добро знам да се све радом може постићи. Када завршим занат потражићу неког доброг мајстора да научене лекције практично утврдим а моја будућност биће на породичном имању – каже Милија.

Милија истиче да су неки његови дечачки снови почели да се остварују. Жели да отац буде још дуго са њима, да сестра заврши, најмање, средњу школу, да он постане добар мајстор и домаћин и да се, чим буде могао, придружи добротворима у Србији и сам почне да помаже невољнике, посебно децу.

Будимир Нововић