Вера за изневерене

Свет је, верујем, напредовао, али моја жена и ја поседујемо мање него наше деде и бабе – вајка се познаник. Као, стиди се, а заправо протестује што је изневерен у свим револуцијама у којима је, махом календарским стицајем, учествовао.

Био је, прича, и уписан у комунисте и страсни хипик и прикопчан на индустријске залете и тржишне узлете, али се ни у чему није овајдио. Утешио се донекле кад је прочитао есеје да је његова судбина део глобалног феномена.

Две још активне револуционарности испољиле су низ контрапродуктивности – оценио је припадник новије генерације британских мислилаца Филип Блонд (44). Обе су, каже, проповедале слободу појединца, али су довеле до централизације моћи. Раздробиле су друштво толико да се сада од државе тражи да отклања штету, пренео је и „Њујорк тајмс” Блондове налазе.

До исте тачке су, по њему, догурале две сасвим различите оријентације. Прву су лансирали левичари (изван доцније крахираног совјетског блока и других релативних краткотрајности), а другу десничари. Први су разграђивали навике, а други обичаје учвршћивали до непрепознатљивости.

Први су (ондашњи хипици) се протестно изразили чувеним Вудстоком, док су други „превеслали” од индустријског Детроита до финансијског Волстрита (расадника потоњих јапија). Да би се после обе те револуције – с коренитим променама интимних и пословних односа – сада догурало до поприличног кризирања и интимности и пословања, па и целог система који је пожељности стимулисао толико да је дестимулисао одговорности.

На данас јединствено обележавани Ускрс учестала су сведочанства о одступањима хришћана од сопствених начела. Васкрсава, ипак, вера да су могућне реформе за поправљање положаја оних чије су наде изневерене у поменутим револуцијама. Са разних страна стижу препоруке за мобилизације у правцу – нове, кооперативне, (р)еволуције.

Америци је неопходна нова религија у виду нове економске идеологије за прерасподелу приоритета… тако да се измени и стање у коме су сада најмање плаћени они који – као уметници, наставници и лекари – осетно повећавају вредност друштва, док су максимално плаћени они – банкари и финансијски „махери” – иако премало доприносе општем добру. Тако, бар, саветује Ен Ли са Њујоршког универзитета.

Слично француском председнику Николи Саркозију и америчком нобеловцу Џозефу Стиглицу, енглеска економисткиња Норена Херц се залаже за модернизацију процена вредности – да се о животу грађана сазна више него што нуде бројке бруто домаћег производа (БДП). На пример, навела је „Шпиглу”, за приказивање раста БДП добри су и ратови и природне катастрофе, јер се после тамо слива новац за обнову разореног. Рачун би, тако, сугерисао велики узлет друштва иако би оно наставило да грца…  

Садашња општа криза је настала у тренутку кад владајући модел либерализма није разрађивао алтернативе пошто је, после хладног рата, остао без видљиве конкуренције. У међувремену су, на свој начин, стасали нови економски џинови, попут Кине и Индије, а у главну арену се вратила и енергетски ојачана Русија.

Под растућим изазовима „новог истока”, сада се на западу размножавају тезе о неопходности нових – мобилизација „одоздо”. Поново се проповеда гесло „мало је лепо”, дуго потискивано покличем „велико је боље”. После потреса у финансијским гигантима, многи грађани ослонац траже у мини-банкама. Прибегавају и комуналним удруживањима за стабилизацију, из центара запостављених, локалних прилика.     

По Блонду, потребне су три велике реформе: да се „поново морализује тржиште, просторно прерасподели економија и финансијски ојачају сиромашни”. Занимљиво је да се на ове препоруке аутора из редова британских конзервативаца надовезује америчким прогресистима близак, стратешки саветник Џон Као из Сан Франциска. Као антикризну терапију препоручује – више солидарности али и иновација „које ће доносити и општу, а не само појединачну, корист”. Предочава, уједно, да „не постоји монопол на идеје и таленат”, па да ће завладати глобална оштра конкуренција на пољу иновација у којој би се исказао „потенцијал људских бића да поправе и себе и свет”.

Подржавајући такве замисли, Адријана Хафингтон у свом утицајном блогу подсећа на опаску Винстона Черчила да „Американци увек чине праве ствари кад претходно покушају нешто друго”. Њен је утисак да се још „покушава нешто друго”, а да је „време за праве ствари”.

Али – какве и колике? Одговор на то питање већ годинама не зависи само од Американца.

Као да је куцнуо донедавно тешко замислив час: да се сви, и изневерени и изневеритељи, питамо – како даље. Недоумица тако добија на репрезентативности, а још више на полемичности – око метода за кооперативну, неконфликтну, мобилизацију.