Путем вина – од Космета до Аустрије

Цистерсдорф - Када је из узаврелог Беча аутобус са виноградарима из Ораховца и Велике Хоче око осам увече ушао у месташце Цистерсдорф у доњеаустријској регији Вајнфиртел, један од винара је зачуђен што никога нема на улицама рекао: „Па, овде је мање становника него код нас у енклави”.

Иако Аустријанце бије глас да су „хладни”, винаре са Косова и Метохије у холу хотела дочекао је насмејани домаћин износећи чувени аустријски црни хлеб са семенкама и неколико врста вина. На самом улазу на паноу је руком било исписано: „Добро дошли, драги гости из Србије”. И наредних неколико дана у регији винских подрума и туризма протекли су у присној, домаћинској атмосфери. Уз то винари воле да нагласе да су посебна каста: увек су расположени и отворени.

Како је пут вина по Доњој Аустрији водио до нових вина и подрума, тако су и питања о технологији, сортама и механизацији била све живља. Зато је шеф Канцеларије за рад и социјална питања Аустрије у Београду Оливер Хилер, који је уз холандску организацију „Спарк” и Министарство за КиМ један од организатора ове посете, приметио да преводилац овим виноградарима и не треба: они имају свој језик.

„Не видим велику разлику међу њима. Виноградар је свугде исти. Прави добро или лоше вино, успева да опстане или не. У питању су само технички детаљи: да ли неко има супермодерни танк и да ли ради руком или машином”, објашњава Хилер и додаје да су и домаћини почели када су били много сиромашнији.

Виноградарима се једног поподнева придружио и амбасадор Србије у Бечу Милован Божиновић, који је с великим занимањем гледао како су чокоти орезани и распитивао се која се средства користе за сузбијање штеточина, пошто је и сам наследио породични виноград у Војводини.

У Доњој Аустрији углавном се гаје сорте белог грожђа које је отпорније на хладноћу. Такође, и неколико врста шампањца, јер се ова област налази на истој географској ширини као Шампања, постојбина овог пенушавог вина у Француској. Најпознатија сорта белог грожђа је „гринер ветлинер”, која је заштитни знак ове области, а установљен је и стандард ДЦА који винима из ове регије гарантује непромењен квалитет.

Стари виноградар из Ораховца Здравко Антић констатује да је сам излазак из енклаве за све користан, а поготово што су дошли у срце виноградарства у уређеној Аустрији. „Ми смо се у последњих десет година удаљили од савремених токова, нешто се може наћи на Интернету, али видети овако уживо је сасвим друга прича”.

Антић прича како су се у овој области породице генерацијама бавиле узгојем грожђа, али су с ратом уништени многи виногради и посечени чокоти. Винарски комбинат „Орвин”, који је својевремено по величини био други у Европи, затворен је. Пошто се није имало од чега живети, виногради су поново заживели, тамо где се могло прићи и обрађивати. Они који су остали узели су у закуп земљу Срба који су се иселили, а откупљују грожђе и од Албанаца.

Љубиша Ђуричић, који живи између Велике Хоче и Лиона, пошто се оженио Францускињом која је радила у Оебсу, сада флашира око 25.000 литара, углавном црног вина. Продаје га у Београду и БиХ, а с поносом каже да је пре неколико дана у Француској продао два пакета и две флаше. „Не треба губити наду, без обзира на то што живимо тешко и што нас све мање има на Косову. Треба радити своје”, каже Ђуричић и наглашава да ће ту бити посла и за његове сада мале синове Марка и Луку. Велика Хоча, Ораховац, Дечани и цео тај крај су богом дани за узгајање грожђа које је због продора медитеранске климе и састава земљишта веома квалитетно и с високим процентом шећера.

Срђан Петровић данас производи око 35 хиљада литара вина и бави се верским туризмом. Од септембра до марта сваке недеље је у Београду, снабдева вином своје сталне муштерије: ресторане, цркве, манастире.

„Живот је стварно чудо”, каже Петровић причајући како је 2000. из Велике Хоче са породицом отишао у Крушевац, а онда се по проглашењу независности вратио. „Данас највише грожђа откупљујем од Албанаца, јер они немају коме да га продају. Ми, Срби, плаћамо одмах, а њихови плате 30 одсто, а остатак после годину дана. Зато се они труде да унапред са нашим винарима договоре купопродају и да обезбеде квалитет грожђа, како бисмо га уопште купили. Ми надгледамо њихове винограде, и када дође време бербе на лицу места вагамо и откупљујемо.”

Иако ни данас око 700 Срба из Велике Хоче и 300 њих из Ораховца не могу да обрађују винограде и њиве удаљене од кућа, пошто им секу чокоте и чупају стубове, ипак се могло чути да поједине комшије Албанци у Ораховцу својој деци плаћају часове српског, „јер се мора живети и трговати”.

Развој Вајнфиртел регије у Аустрији у великој мери је обезбеђен из фондова Европске уније. Али државни секретар у Министарству за КиМ Оливер Ивановић каже да се паре чак и данас у време кризе могу наћи. „Сваки пут када обилазим српске енклаве кажем им да је запошљавање на буџет прошлост. Ако имају идеју, наћи ће се и новац.” Министарство за КиМ је до сада издвојило 2,5 милиона евра као подстицајна средства, а планирано је да се наредних месеци расподели још 35 милиона динара за почетнике. Ту су и Фонд за развој Србије, Министарство пољопривреде и још неколико других министарстава која могу да издвоје новац за развој пољопривреде и запошљавање на КиМ.

Биљана Митриновић