Траже се промотори Србије

Заједничка држава се распала, Црногорци су отишли и повели кући и своје кадрове који су радили за покојну СЦГ – укључујући и дипломате заслужне за међународну подршку црногорској независности – а Србија је најзад добила прва два нова амбасадора на упражњеним местима. Павле Јевремовић, који је дуго био шеф наше мисије при ЕУ у Бриселу, сад ће водити мисију при УН у Њујорку, а Мира Бехам, доскорашњи отправник послова у нашој мисији у ОЕБС-у у Бечу, постаје амбасадор.

Владина одлука о именовању нових амбасадора стигла је, могло би се рећи, ни секунд прерано, мада је раније најављивано да ће се на постављења чекати до јесени. У неким случајевима, можда, и не би било разлога за журбу. Да је Србија Швајцарска, да није у најосетљивијој етапи преговора о будућем статусу своје јужне покрајине, да нема над главом Дамоклов мач хашког суда, да је већ потписала споразум о стабилизацији и придруживању Европској унији и ушла у Партнерство за мир... ни (привремено) празне амбасадорске столице не би биле проблем. Али сва ова искушења су тек пред нама, и јако, јако нам је потребно да се наш глас чује свуда у свету, а нарочито у међународним организацијама чији став може одлучујуће превагнути за или против "наше ствари", какве су УН и ОЕБС, и у моћним, утицајним земљама попут Велике Британије, Русије и Италије, где Србија још нема амбасадоре.

Прошло је време кад је Београд плаћао дипломате из Подгорице да из амбасада заједничке државе лобирају за самосталност Црне Горе и да у самом Министарству спољних послова СЦГ размештају и смењују српске кадрове. Сада више нема "кукавичјих јаја" у гнезду српске дипломатије, али, нажалост, нема ни амбасадора у Лондону, Бриселу, Риму и Москви. Доскора смо толико бринули ко ће тамо, међу чланицама Контакт групе, заступати истинске српске интересе, са згражањем преносили помирљиве, млаке изјаве црногорских дипломата неспремних да се због Космета замерају онима од којих очекују подршку сопственој (будућој) држави... Зар је могуће да се, наједном, испоставило да немамо кога тамо да пошаљемо, да у Србији нема људи довољно стручних, способних, поузданих и вољних да заступају своју земљу? Шта је са онима који су, упркос похвалама, својевремено били враћени зато што је неко други (мање способан и стручан, али политички, партијски или национално подобнији) био "виђен" за то место? Или нам је потребно толико времена да "избрифујемо" будуће амбасадоре?