ТРАНЗИЦИОНИ ПОРЕСКИ РАЈ

Бенџамин Франклин је веровао да се само од смрти и пореза не може утећи. Од Франклиновог времена до данас свет се променио, бар када је о порезима реч. 

У глобализованом свету сурове конкуренције ниске пореске стопе се користе као инструмент привлачења капитала. Земље у транзицији, често склоне претеривању, покушавају да баш оне буду шампиони ниских пореза. Страни инвеститори добијају прекомерне пореске бенефиције и бивају фаворизовани у односу на слаба домаћа предузећа. То је добро за иностране компаније, али лоше за државу и њен буџет. Како се буџет мора пунити, држава сваљује порески терет на оне који не могу избећи плаћање пореза. Транзициони Робин Худ радо узима од сиромашних и даје богатима.

Једна од највећих банака у Србији не плаћа порез на добит и када у сaмо једној години заради 20 милиона евра профита. Неплаћање пореза је сасвим у складу са законом. Како би стимулисала прилив нових инвестиција, држава је 2001. године законом ослободила ову банку (наравно, не само њу) плаћања пореза у првих пет година пословања.

У билансу друге банке која је недавно продата странцима порез није плаћен, иако је остварени профит само у једној години износио око 25 милиона евра. Банка је по основу запошљавања нових радника добила пореске повластице и своју пореску обавезу свела на нулу.

Све је, дакле, у складу са законом. Помаже и када су закони у складу са интересима моћних, а најчешће јесу.

Држава је у случају прве банке пропустила да уочи (ако је о пропусту реч) да нема потребе порески стимулисати оне инвеститоре који у Србију долазе искључиво ради експлоатације домаћег тржишта. Да би зарађивале на српском тржишту, банке морају физички бити у Србији. За такве инвестиције Србија се не такмичи са другим земљама, па не мора чинити пореске уступке.  

У другом случају, држава непотребно награђује запошљавање радника до кога ионако мора доћи. Банке морају ширити своје пословање и запошљавати нове раднике. И у овом случају држава непотребно гура новац у џепове власника банке.

Банке нису једине које уживају у српском пореском рају, али су због висине профита и специфичности тржишта најбоља илустрација збуњујуће пореске политике.

Искусне иностране фирме успевају да смање пореско оптерећење и када им држава не даје директне пореске подстицаје попут овде описаних.

Технике изношења неопорезованог профита, или пореско планирање и оптимизација како се то стручно назива, сјајно су развијене. Механизам се своди на вештачко увећавање трошкова пословања. Тиме се скривени профит одлива из земље где је створен, пре него што пореске власти могу да узму оно што им припада.

Уместо на отвореном тржишту, домаће предузеће у страном власништву радо купује инострану робу од тзв. номинованих добављача. Номиновани добављачи су често лоцирани у "оф-шор" пореским рајевима и, отворено или прикривено, део су пословног система иностраних инвеститора. Цене које се плаћају по правилу су веће од тржишних. У тако увећаној цени скривен је профит који се износи из земље. Ову технику радо користе и српски бизнисмени, али су је у пословну праксу увеле мултинационалне компаније.

Такође, увећавају се и они трошкови пословања који се тешко објективизирају. За такву врсту трошкова не постоји тржиште и цене нису упоредиве. Домаће предузеће иностраног власника по правилу том власнику плаћа надокнаду за управљање. У далеком свету неко троши време и новац бринући о свом српском предузећу, па се за то мора платити. 

Даље, домаће предузеће користи технологију и знање странаца, брендове, лиценце итд. Колико то заиста вреди тешко је рећи, што отвара простор за "креативне" процене. Код земаља с неразвијеним пореским системом то ће бити тачно онолико колико страни инвеститор одреди.

Развијени порески системи су ову врсту пореских оптимизација одавно препознали и опорезивањем их своде на разумну меру. Опорезивање се, наравно, никада не претвара у харач. Грешке такве врсте тржиште сурово кажњава и капитал тада напушта земљу.

Пореско надметање слабих држава и иностраних инвеститора је неравноправно. Стране компаније и њихови порески саветници располажу огромним акумулираним знањем и међународним искуством. С друге стране, транзиционе земље невеликог искуства, а гладне капитала, не воле да гневе инoстране инвеститоре. Понекад се и владини функционери, по окончању мандата, запошљавају баш у таквим компанијама, па није упутно љутити будућег иностраног послодаваца. Ова пракса није карактеристична само за земље у транзицији.

Страни саветници и домаћи економисти у либералном заносу подржавају политику прекомерног и често непотребног пореског стимулисања иностраног капитала. Мантре о благодетима ниских пореза се непрекидно понављају, а правих анализа и квантификација нема. 

Колонијализам и глобализација нису синоними, али је линија која их раздваја танка. Са које стране линије ће се држава наћи – превасходно зависи од ње саме.