Србија је као багремов цвет

Иза назива "Објекти и слике" на недавно отвореној изложби у Интернационалном уметничком студију "Радован Трнавац Мића", познатијем као "ваљевски кантар" у први мах би се помислило да нема ничег необичног. Међутим, ту изложбу потписује Џефри Пар (1964), академски сликар и скулптор из енглеског града Ланкастера, један од оснивача промотивне арт групе "Црна коза". Од пет својих самосталних изложби последњу је "укњижио" управо у Ваљеву. Од пословично хладних Енглеза Џефри се разликује по невероватној отворености, наглашеном оптимизму и великој заљубљености у Србију и њен народ. Рођен је у Ливерпулу где је завршио средњу школу и колеџ а потом дипломирао на Универзитету примењених уметности, одсек сликарство у Престону и то као један од најбољих студената у класи професорке Лубеине Хамид. Живи и ради у Ланкастеру и то пола радног времена као сликар и скулптор, а други део као хуманиста у једној социјалној установи за младе људе. И његов отац је био сликар и претпоставља да је од њега наследио уметничку црту и дар.

ИНТЕРВЈУ

● Како је дошло до тога да се са својим радовима појавите у Србији, односно ваљевском Интернационалном студију?

– Заједно са својих седам пријатеља уметника пре три године основао сам арт групу "Црна коза", тај назив ми се много не свиђа, управо са намером да широм планете промовишемо савремено енглеско сликарство, али и да упознајемо и промовишемо друге културе и народе и то кроз наше виђење. Тако је и настало мојих шест слика у уљу под називом "Србија". Јер, знате, ми Енглези, ваљда што смо острвска и на неки начин херметизована земља, мислимо да смо довољни сами себи. Такав став није добар и наша група као и ја лично покушавамо да га коригујемо такозваном тихом стратегијом. Захваљујући вези од прошле године када је нас осам аутора имало заједнички изложбу у Ваљеву, као и сликару Радовану Трнавцу и мом старијем колеги Мајклу Волтону, ове године је пао избор на мене да се самостално представим. Србија, односно градови Ваљево, Суботица, Апатин, Кикинда, Врбас, Сомбор и Краљево су наше прве дестинације ван Енглеске. Наредне године са истим намерама имаћемо изложбе у кинеским метрополама Пекингу и Шангају.

● Шта је сликарско-скулпторска преокупација Џефри Пара?

– Моје слике су углавном инспирисане дизајном ентеријера 60-их и 70-их година прошлог века. Користећи јасне, уочљиве симболе и боје које представљају обновљен оптимизам, дизајн из тог периода, приметио сам, има идеалистички поглед на будућност. Што се тиче рада са пластиком, и он је почео као нарација мојих успомена из детињства и он сада иде у правцу тумачења мојих садашњих идеја које су уметнуте у невину и безазлену позадину времена у којем сам почео да стичем прва сазнања о животу и његовом окружењу. Једноставније речено, ја сам уметник импресионистичке вокације и човек који на све начине пркоси песимизму. То ћу додатно потврдити и са своја три рада која ових дана завршавам у Ваљеву и која ћу поклонити Интернационалном студију.

● Колико су у Србији разумели Ваше стваралаштво и његове поруке и како пролазе ти први контакти?

– Без обзира што сам човек и уметник без предрасуда, ово кажем због догађања 1999. године, нисам могао да претпоставим да ћу овде имати блиски сусрет са невероватном количином гостопримства, срдачности и топлине. Такође, приметио сам по реакцијама публике да оно што радим она прихвата и јако добро разуме. Ви Срби сте као сунђер – упијате све, али и врло брзо препознајете оно што је вредно. Када су ме неки ваши и моји пријатељи из Енглеске питали како би као уметник представио Србију, ја сам кратко казао: Као медни цвет. Тако ми Енглези зовемо багрем. И заиста, моја импресија је таква, јер багрем има дубок корен и велике беле цветове који миришу на бомбоне. Ако његово стабло посечете до површине земље, оно ће и даље бити живо. Тако ја видим Србију чији промотер ћу бити на свим тачкама планете.

● Било би добро да од Вас чујемо шта је актуелно у енглеском сликарству и које су преокупације Ваших острвских колега?

– Тенденције свих уметности па и сликарства, односно вајарства у Енглеској су, нажалост, везане за бизнис. На гласу је оно што има цену и што је комерцијално. Без обзира на сликарски таленат, може да успе па самим тим и да живи од уметности, онај ко има свог галеристу и промотера док они други, као што сам на пример ја, на отварање изложбе морају да чекају најмање четири године. Заправо, једина привилегија бити сликар у Британији је та што можете да "говорите" другим, односно својим уметничким језиком и ништа више. Међутим, на срећу, има и оних који успешно одолевају тренду опште комерцијализације као што су моја професорка Лубеина Хамид, скулптор Енди Голдсвортли, Денијан Херст, Мајкл Волтон, Бен Пери и изврсни Ли Кавалије који је иначе члан наше групе Crazy Goat Art Promotions.