Ружица спојила село и град

Мачкат – Још ни први петлови нису запевали, а у кући Стојановића у Мачкату под Златибором укућани су на ногама, спремају пршуту, сланину, кобасицу за продају на пијаци у Пријепољу. Прва је устала најмлађа вредница, 19-годишња Ружица, пакује робу у њихов „фолксваген” пик ап. Ваља јој цео дан крај пијачне тезге суво месо продавати.

То је девојка за пример, сјајна у школи, неуморна у породичном домаћинству, кажу за Ружицу Стојановић у Мачкату. Веле да је спојила град у коме је школу учила (а сада студира) и село где живи. Модерна као њене градске вршњакиње: има скуп мобилни, лаптоп, бирану гардеробу, профил на Фејсбуку, чак и скутер. Селу је посвећена становањем и породичним пршутарским послом. За разлику од већине вршњака, сама радом зарађује за скупе ствари које купује.

Ружица се родила и одрасла у породици вредних пршутара, домаћинству двојице сложне браће са укупно деветоро чељади. Била је најбоља у основној школи (стекла Вукову диплому), па и у средњој економској у Ужицу. Недавно је уписала студије економије у овом граду, прве испите без тешкоћа положила. У кући у Мачкату посла увек напретек, па ова девојка, којој је учење већ рутина, стиже да помогне. Не само што викендом иде на пијацу у Пријепоље, где са оцем Илијом одлази још од основне школе, већ стигне да, ако затреба, намири стоку у штали, а каткад са оцем и стрицем оде да пазари волове за прераду.

Однедавно Ружица и школско знање користи у пршутарском послу. Регистровала је породичну фирму названу „Стојановић плус”, увела ХАСАП стандарде, чак је и комшије зову да се с њом посаветују о примени тих стандарда. Има и канцеларију у домаћинству, ту са старијима организује и води послове. А скутер не вози градским улицама, него по сеоским стазама. Понекад је Мачкаћани виде како у предвечерје на скутеру враћа овце са испаше, држећи јагње у крилу.

– Посла, наравно, има, али то не значи да немам времена за изласке, дружења. Све се стигне кад се хоће – казује за наш лист Ружица, додајући да живот на селу не би мењала ни за какав комфор у метрополи. А на питање има ли момка, само загонетним осмехом одговара.

Ружичина мајка Љиљана, по струци дипломирани економиста, поноси се својом вредном ћерком, па каже:

– Она добро користи знање стечено у школи, од свих укућана има пуну подршку за оно што ради.

Слично о тој девојци говоре и комшије Мачкаћани. Човек чија се реч посебно уважава и слуша у овом селу вредних људи је 75-годишњи Миломир Стојановић, власник познате фирме „Златиборац”, који вели: – То је девојка за понос целом селу. Данас кад млади траже лакше начине да дођу до зараде и очекују да им родитељи пруже који динар, Ружица не бежи ни од каквог посла, ништа јој није тешко. И уз све то стигне да одлично учи, свака јој част.

Бранко Пејовић