Сачувани достојанство и манири

Одувек је живела на потесу од Врачара до Дорћола. Једно време утекла је на Карабурму у Улицу Салвадора Аљендеа. Ту, на окретници, код последње станице, Алиса Стојановић чекала је аутобус број шеснаест. Он је одвозио у центар у ново, неистражено, оно изазовно девојачком срцу мило. 

У свој, како га крсти, родни крај Врачар вратила се средином осамдесетих, одмах после мале матуре. Од тада, редитељка и доцент на Факултету драмских уметности успешно не мрда одатле, што бележи као животни циљ. Сасвим јасно, до детаља прецизно, уочава физиономију и карактер улице, говори о нарави њених становника, о кућама, порталима, очуваној отмености  и поред врућих урбанистичких шамара које је Крунска зарадила последњих деценија.

Без архитектонских скандала

Редитељка са изразитим сензибилитетом за савремене теме, оштрим сечивом, као да гребе по површини, одстрањујући слој по слој и стижући до најскривенијег ткива Крунске улице.

– Највећи део живота провела сам у Крунској, улици омеђеној Пионирским парком са једне и са друге  стране Каленић пијацом која је најзначајнија у целој овој регији. Каленић има шмек бечке пијаце. И није најбогатија у граду само по понуди, већ је ритуално место недељних састанака. Људи са Врачара, али и осталих делова града седају у околне кафиће, кафану "Каленић". Млади уметници, поготово дизајнери, умеју и да се обуку, у околним продавницама половне одеће. Добро је за Крунску што се у њој најмање осећа данашњи хаос у архитектури – примећује Алиса.

Осим грађана који су стару дрвенарију на својим прозорима заменили модерном столаријом, нема већих архитектонских скандала, као што је то случај у другим деловима града. Крунска је, каже Алиса, прва улица у Београду са засађеним дрворедом из 1903. године. И поред неколико неукусних надоградњи, које се не виде са спољне стране улице, ипак одолева модернизацији. Постоји и прећутна солидарност њених становника који се труде да је одржавају чистом. То није случајно. Крунска је одувек била елитна и због амбасада које се ту налазе.

– Од пре неколико дана добили смо и новог комшију. На месту Иранске, сада је амбасада Босне и Херцеговине. Важна институција је и Музеј Николе Тесле. То је први музеј испред којег сам видела ред, што ме је подсетило на музеје у Паризу. Ређају се зграда Студентске поликлинике, седиште једне политичке партије. Већином живе старе грађанске породице, али има и досељеника који нису битније нарушили њен лик и достојанство. У односу на остале београдске улице рекло би се да Крунска делује мирно, питомо, да ту живе само старији људи – прича Стојановићева.

 Међутим, Крунска је и важно стециште младих. Позориште "Дадов", где су многи започели своје уметничке каријере, има улаз из Крунске.

Новац затвара видике

Да ли зато што је била на мети идеолошких спорења или не, тек Крунска је често мењала име.

– Назив који сам најдуже запамтила јесте Пролетерских бригада. Те промене имају два аспекта. Посматрано из практичних разлога, доводе до конфузије у сналажењу. Идеолошки разлог је далеко опаснији. У култури једног народа то је ружан манир. У Лондону постоји двадесет табли са именима значајних Срба. Заједничко им је да су се у једном тренутку затекли у том граду. То је најбоље сведочанство о културном и историјском наслеђу једног народа – подвлачи Алиса.

Београд је, посматрано и у старој величини земље, био метропола.

– Мислим да је, упркос трагичном дејству деведесетих година и сиромаштву његових становника, он то и остао. Међутим, постоји  митска прича о нашем гостопримству. Не видим да је наше гостопримство нешто специјално и посебно – оштра је редитељка.

– Најпроблематичнија реч за наш менталитет и улични бонтон је – извините. Али, како је у српски језик ушло доста англицизама, међу младима тај израз, иако бочно, све више продире у језик. Задовољна сам ако неко региструје да треба да се извини другом човеку – каже. Оно што јој смета јесте непланска градња. 

– Новаца за зидање имају људи  који немају укуса. Значи да им је таква градња омогућена. Боли ме што им се тако нешто допушта, а то је проблем власти. Париз је један од најлепших градова на свету, али урбанистички план града је ригорозан. Он подразумева да се врх пирамиде у Лувру види са Тријумфалне капије. Бојим се да се Београд затвара у једном очигледном архитектонском хаосу. Потребно је рационално размишљати о његовој будућности – закључује Алиса Стојановић за коју су здање Савезне скупштине и Главне поште у Таковској без премца у својој лепоти.