Богати не плачу, али стежу каиш

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 9. априла – Богати и славни су у истој ситуацији као и стотине хиљада „обичних” Американаца – на врата њихових кућа куцају банкари са налогом за одузимање крова над главном, купљеног хипотекарним кредитом који се не отплаћује.

Ово у тексту на првој страни износи данашњи „Волстрит џорнал”, са проценом да ће куће које коштају више од пет милиона долара бити на највећем удару, јер они који су их купили не могу више да их отплаћују, због драстично смањених прихода у економској кризи. Међу познатима које је задесила ова судбина је и филмски глумац Николас Кејџ, чију је вилу управо преузела банка која му је одобрила кредит.

О сличној теми – али не о индивидуалним финансијским драмама, него онима на нивоу држава – пише данас, такође на првој страни и „Вашингтон пост”, са поруком да презадуженост богатих држава прераста у глобалну кризу.

Повод је дрма Грчке, прве чланице ЕУ која је пред могућношћу да прогласи државни банкрот – опције да се то избегне све су тање – али позивајући се на процене ММФ-а, „Вашингтон пост”наводи да ће и ниво задужености најразвијенијих економија ускоро премашити њихове бруто националне производе (БНП), дакле све што произведу и кроз услуге размене током једне године.

То се у западној Европи и Америци догађа први пут од краја Другог светског рата, када је задуживање било у функцији обнове порушеног и када је брзим економским растом и предузимљивошћу претежно младе популације тај проблем релативно брзо превазиђен.

То је ондашњу ситуацију, ма колико изгледало парадоксално, чинило лакшом од данашње: тада се почело са ниском основом коју је донело ратно пустошење, а сада се са силази са пиједестала економског благостања.

Узроци данашње задужености су битно другачији: драстичан пад пореских прихода због рецесије, с једне, а повећани издаци за програме економских подстицаја за излазак из кризе, са друге. Уз то, социјални издаци, због старења становништва, имају свугде тренд раста: све мање оних који раде издржавају све више пензионера, којима је, поврх свега, потребна и све већа здравствена нега.

Економисти нису сагласни око тога која је то критична граница задужености једне државе. У Америци државни дуг данас износи 84 одсто БНП-а, са тенденцијом раста. Само овогодишњи дефицит државног буџета, који ће се намирити новим задуживањем, износи 1,6 билиона (хиљада милијарди) долара.

Прогноза ММФ-а је да ће задуженост најразвијенијих држава до 2014. у просеку достићи ниво од 118 одсто БНП-а. Такође се процењује да то може да буде одрживо – али уз цену виших каматних стопа и смањеног раста.

Већина економиста сматра да презадуженост једне државе почиње да угрожава економски раст – тиме што подиже каматне стопе, што онда повећава трошкове бизниса и умањује куповну моћ грађана – кад дуг достигне око 90 одсто БНП-а. Најпожељнији однос дуга и националног производа је међутим 60 одсто, што ММФ богатима предлаже да постигну до 2030.

Што се глумца са почетка овог текста и осталих богатих и славних тиче, они ће се преселити у мање куће, што ће бити само удар на њихову таштину, али не и на комфор. Државама међутим не преостаје ништа друго него да почну да стежу каиш, што није нимало пријатно, нити политички популарно.

ММФ сматра да је једини избор повећање пореза, чак и до износа од три одсто БНП-а, што ће, кад дође на дневни ред, подићи велику узбуну пре свега у Америци. Следећа мера је ограничавање издатака намењених социјално најслабијима: пензионерима, али и кресања и свугде другде где је држава досад могла себи да дозволи да буде дарежљива.

То се вероватно неће десити ове године, да се не би угрозио још слабашни економски опоравак, али догодине неће моћи да се бира, јер „нужда закон мења”.