Мање играча, више игре

Пријатељи се на београдском плочнику вајкају што се одавно нису ни чули а камоли видели, па један процеди: „Срам нас било, чак су и Обама и Медведев међусобно разговарали чешће него ти и ја.” Претерао је, можда, у самокритичности: шефови Беле куће и Кремља називали су се телефоном, последњих дана, више него што уобичајавају многи рођаци.

Бар петнаестак пута су се председници две највеће војне силе консултовали – произлази из претходно објављене рачунице „Њујорк тајмса” – пре него што су пре три дана, у Прагу, потписали „Нови СТАРТ” за обострано смањивање нуклеарног наоружања. Узајамно су се у личном контакту поверавали и проверавали, додаје се, чак више пута него што су се састајали њихови тимови специјализовани за „упакивање” споразума.

Стратешко договарање, с претензијом да утичу и на глобална кретања, доживели су, рекло би се – и врло персонално. Као: бити или не бити за њихов лидерски имиџ – да покажу да као „полетарци” на највишим дужностима већ располажу умешношћу довољном за поправљање политичке атмосфере у свету.

Договор су, како је пренето с лица места, обележили изразима растуће личне блискости. Обама је партнера означио и као „пријатеља”, док је Медведев истакао да се међу њима развила „врло добра персонална хемија”.

Оваквим исказима су потврдили текући глобални комуникациони курс на високим нивоима. Државници сада више ни од јавности не крију да су склонији „разменама мишљења” у „ужим круговима” па и у само „четири ока”, јер су оне „ефикасније” од „масовки”.

Као да се глобализација све више остварује персонализацијом. И међу лидерима, као и у маси интернетских комуникатора који безбројним порукама граде „паралелни свет”.

Додуше, и раније су се „шушкања по ћошковима” показивала као практичнија од наступа на пленарним говорницама. Па и на самитима годишњих заседања Генералне скупштине УН.

Обичај је, наиме, да се на општим скуповима заступају општи принципи, а да се из прикрајка трасирају путеви за остваривање конкретних националних или груписаних интереса. У стилу: сви наступамо на једној позорници да бисмо постигли што више ефекта – иза кулиса.

Боље су игре с мање играча – отворено кажу савремени актери. Уместо изјашњавања 192 чланице светске организације поодавно су значајније одлуке петнаесточланог Савета безбедности УН (чија „велика петорка” има право вета), а на значају добијају и друге ексклузивности и персоналне хемије. Основана је Група 20 која „уравнотежава” Групу 8 најмоћнијих држава (са изузетком Кине) и Групу 77 земаља у развоју, а за сузбијање атомских ризика ће се у Вашингтону следеће недеље окупити лидери 47 држава…

У низу „компакт” верзија, регистрован је и оригинални балкански контакт.

Председници Србије и Хрватске, Борис Тадић и Иво Јосиповић, састали су се два пута у кратком размаку – изван озваничених масовки. Неформално у Опатији, а потом и као „дует” бриселске трибине Америчког немачког Маршаловог фонда. Неслагања око Косова онемогућила су их да се раније сретну на ширим скуповима (загребачкој председничкој инаугурацији и на конферисању на Брду код Крања), али су убрзо тандемски (у чему неки виде „хемију” карактера склоних умиривању наслеђених фанатичности) исказали посвећеност стабилизацији прилика на простору бивше СФРЈ и уласку у ЕУ.

Слична сужавања актерских састава ради проширивања прилика за отклањање спорних ситуација догодила су се и другде. По групама и дискретним билатералама, траже се решења: за хроничну експлозивност између Израела и Палестинаца, фронтове у Ираку и Авганистану, изазове у нуклеаризацијама Ирана и Северне Кореје, кошмаре (актуелизоване сада у Киргизији) на подручјима некадашњег СССР-а, финансијска посртања од Волстрита до Грчке…

Карактеристичан је Обамин обрт у том правцу – констатује „Вашингтон пост”. Захуктао се као масовик, образлаже се, да би се сада усредсредио на састанке с доносиоцима одлука, домаћих и спољних. Проредио је митинге, а учестао „интимизације” и на домаћем и на спољном плану.
Таква настојања нису обавезно успешна. Многи лидери су се интимизирали с колегама толико да им је уследио крах.

Џорџ Буш млађи је, на пример, дуго уверавао да између њега и тадашњег руског председника (сада премијера) Владимира Путина постоји персонална „хемија” која побољшава везе две земље, а мандат му се окончао – готово рекордном унутрашњом и спољном непопуларношћу, и „падом односа с Москвом на најниже гране после хладног рата”. Слично се испостављало и у односима међу лидерима растакања СФРЈ.

Времена су се, наравно, променила. На делу је, чини се, нова интимизација за отклањање старих, контрапродуктивних, интимизација…