Manje igrača, više igre

Prijatelji se na beogradskom pločniku vajkaju što se odavno nisu ni čuli a kamoli videli, pa jedan procedi: „Sram nas bilo, čak su i Obama i Medvedev međusobno razgovarali češće nego ti i ja.” Preterao je, možda, u samokritičnosti: šefovi Bele kuće i Kremlja nazivali su se telefonom, poslednjih dana, više nego što uobičajavaju mnogi rođaci.

Bar petnaestak puta su se predsednici dve najveće vojne sile konsultovali – proizlazi iz prethodno objavljene računice „Njujork tajmsa” – pre nego što su pre tri dana, u Pragu, potpisali „Novi START” za obostrano smanjivanje nuklearnog naoružanja. Uzajamno su se u ličnom kontaktu poveravali i proveravali, dodaje se, čak više puta nego što su se sastajali njihovi timovi specijalizovani za „upakivanje” sporazuma.

Strateško dogovaranje, s pretenzijom da utiču i na globalna kretanja, doživeli su, reklo bi se – i vrlo personalno. Kao: biti ili ne biti za njihov liderski imidž – da pokažu da kao „poletarci” na najvišim dužnostima već raspolažu umešnošću dovoljnom za popravljanje političke atmosfere u svetu.

Dogovor su, kako je preneto s lica mesta, obeležili izrazima rastuće lične bliskosti. Obama je partnera označio i kao „prijatelja”, dok je Medvedev istakao da se među njima razvila „vrlo dobra personalna hemija”.

Ovakvim iskazima su potvrdili tekući globalni komunikacioni kurs na visokim nivoima. Državnici sada više ni od javnosti ne kriju da su skloniji „razmenama mišljenja” u „užim krugovima” pa i u samo „četiri oka”, jer su one „efikasnije” od „masovki”.

Kao da se globalizacija sve više ostvaruje personalizacijom. I među liderima, kao i u masi internetskih komunikatora koji bezbrojnim porukama grade „paralelni svet”.

Doduše, i ranije su se „šuškanja po ćoškovima” pokazivala kao praktičnija od nastupa na plenarnim govornicama. Pa i na samitima godišnjih zasedanja Generalne skupštine UN.

Običaj je, naime, da se na opštim skupovima zastupaju opšti principi, a da se iz prikrajka trasiraju putevi za ostvarivanje konkretnih nacionalnih ili grupisanih interesa. U stilu: svi nastupamo na jednoj pozornici da bismo postigli što više efekta – iza kulisa.

Bolje su igre s manje igrača – otvoreno kažu savremeni akteri. Umesto izjašnjavanja 192 članice svetske organizacije poodavno su značajnije odluke petnaestočlanog Saveta bezbednosti UN (čija „velika petorka” ima pravo veta), a na značaju dobijaju i druge ekskluzivnosti i personalne hemije. Osnovana je Grupa 20 koja „uravnotežava” Grupu 8 najmoćnijih država (sa izuzetkom Kine) i Grupu 77 zemalja u razvoju, a za suzbijanje atomskih rizika će se u Vašingtonu sledeće nedelje okupiti lideri 47 država…

U nizu „kompakt” verzija, registrovan je i originalni balkanski kontakt.

Predsednici Srbije i Hrvatske, Boris Tadić i Ivo Josipović, sastali su se dva puta u kratkom razmaku – izvan ozvaničenih masovki. Neformalno u Opatiji, a potom i kao „duet” briselske tribine Američkog nemačkog Maršalovog fonda. Neslaganja oko Kosova onemogućila su ih da se ranije sretnu na širim skupovima (zagrebačkoj predsedničkoj inauguraciji i na konferisanju na Brdu kod Kranja), ali su ubrzo tandemski (u čemu neki vide „hemiju” karaktera sklonih umirivanju nasleđenih fanatičnosti) iskazali posvećenost stabilizaciji prilika na prostoru bivše SFRJ i ulasku u EU.

Slična sužavanja akterskih sastava radi proširivanja prilika za otklanjanje spornih situacija dogodila su se i drugde. Po grupama i diskretnim bilateralama, traže se rešenja: za hroničnu eksplozivnost između Izraela i Palestinaca, frontove u Iraku i Avganistanu, izazove u nuklearizacijama Irana i Severne Koreje, košmare (aktuelizovane sada u Kirgiziji) na područjima nekadašnjeg SSSR-a, finansijska posrtanja od Volstrita do Grčke…

Karakterističan je Obamin obrt u tom pravcu – konstatuje „Vašington post”. Zahuktao se kao masovik, obrazlaže se, da bi se sada usredsredio na sastanke s donosiocima odluka, domaćih i spoljnih. Proredio je mitinge, a učestao „intimizacije” i na domaćem i na spoljnom planu.
Takva nastojanja nisu obavezno uspešna. Mnogi lideri su se intimizirali s kolegama toliko da im je usledio krah.

Džordž Buš mlađi je, na primer, dugo uveravao da između njega i tadašnjeg ruskog predsednika (sada premijera) Vladimira Putina postoji personalna „hemija” koja poboljšava veze dve zemlje, a mandat mu se okončao – gotovo rekordnom unutrašnjom i spoljnom nepopularnošću, i „padom odnosa s Moskvom na najniže grane posle hladnog rata”. Slično se ispostavljalo i u odnosima među liderima rastakanja SFRJ.

Vremena su se, naravno, promenila. Na delu je, čini se, nova intimizacija za otklanjanje starih, kontraproduktivnih, intimizacija…