Иронија губитништва

„Да нам живи, живи рад”, настала према тексту Милана Марковића и Анђелке Николић, у режији Анђелке Николић, тематски је актуелна и друштвено значајна, сасвим брехтовска представа која истражује различите аспекте живота у данашњој Србији. Остварена као „позориште у позоришту”, она се бави судбином радничке класе, значењима либералног капитализма, психолошким последицама сталне трке и борбе са конкуренцијом, односом према социјалистичкој прошлости, али и питањима друштвене интеграције сексуалних и етничких мањина, функције уметности,итд.

Представа је састављена од једанаест сцена које играју чланови једне аматерске трупе. Квалитет ових сцена, у драматуршком погледу, није уједначен, смисао није увек довољно разрађен. Међу бољима је сцена „Изгарање”, чији су главни ликови Марија, Дејан и Владимир, жртве бруталне безличности хипербирократизованог капитализма који меље, прождире есенцију људског бића. Радмила Томовић репрезентативно игра Марију, суптилно одсутно, стилизовано механички, чиме ефектно, рафинирано изражава њено лагано, али сигурно и незадрживо, духовно умирање. На значењском плану је веома провокативна и сцена „Како је цврчак постао мрав”, која цинично проблематизује данашњу функцију уметности, разоткрива значења естрадизације театра, односно потпуне ерозије естетских вредности, због захтева тржишта и политике.

Готово без сценографије, обучени једноставно, униформисано, у плава одела (сценограф Весна Штрбац, костимограф Дејан Дошљак), глумци Ружица Сокић, Јаков Јевтовић, Радмила Томовић, Александар Ђурица, Милан Михаиловић, Бојан Димитријевић, Петар Михаиловић, Ерол Кадић и Драгош Холцлајтнер играју чланове аматерске позоришне трупе. Они представљају фрагменте различитих ликова, излазе из једног, улазе у други, градећи живописну слику наше муљаве свакодневице. Глума је сасвим иронична, театрална, намерно наивна и (псеудо)дидактичка, што успоставља јасан одмак према низу флоскула, у сржи масакрира сваку, евентуалну, патетику и клише. Тако се, чак, оправдавају поменуте драматуршке мане текста, јер та врста екстремне театралности пародира све, па и сопствене недостатке. Ова наглашена стилизација може се тумачити у оквиру Брехтових теорија о неопходности „показивања показивања”, у епском театру, чији је крајњи циљ друштвено-политичко освешћивање. Осим брехтовског смисла, маркантна театралност има оправдање и у чињеници да је ту реч о „позоришту у позоришту”.

У неколико сцена, у игри глумаца на површину се, стидљиво, пробијају и осећања, што изазива нашу идентификацију и саосећање (нпр. у деловима сцене „Изгарање”). Тако представа добија још један значењски ниво – емотивни, поредпримарног – интелектуално-критичког и секундарног – популарно-забавног. У представу су укључени бројни сонгови, плесне тачке, као и клавирска пратња, што су, такође, брехтовски поступци који отелотворују потребу за синтезом популарног и политичког, означавају функционалан спој забаве и критичког ангажмана. Брехтовско је и увођење табли са насловима сцена, које носе извођачи, на почетку сваке сцене. Овај епски стил уобличавања сценске радње је средство у вежбању комплексног сагледавања театарске ситуације, које ваља применити на живот – комплексно сагледавање актуелног друштвеног тренутка. У том погледу је представа друштвено значајна.

Упркос појединим драматуршким манама, недовољној идејној продубљености неких постављених тема, представа „Да нам живи, живи рад”, Милана Марковића и Анђелке Николић, у целини је фино замишљена и стилски доследно остварена. Она исцртава ослобађајуће духовит, субверзивно ироничан пресек нашег времена, специфичног по мучном, тетурајућем успостављању нових вредности, на згариштима старих, традиционалних принципа, на које се већ гледа са некаквом носталгијом.