Зграде имају емоције

За четири деценијe свог рада,француски архитекта Жан Нувел реализовао је преко 200 проjeката у целом свету. Међу њима су и зграда Института арапског света у Паризу, театар у Минеаполису са спољашњим скриновима на којима се приказују сцене извођених представа, небодер поред њујоршког Музеја модерне уметности у Њујорку, пројекат Лувра у Абу Дабију… Нувел је победник конкурса за пројекат концертне дворане Париске филхармоније која би требало да буде отворена 2012. године. Са своје 62 годинe наставља да води битку против униформисаности у архитектури. Добитник је Прицкерове награде за архитектуру(2008), „Златног лава” у Венецији (2000)… Преносимо интервју са Жаном Нувелом који нам је уступио бугарски часопис „Макс”.

Како сте, господине Нувел?

Добро! Покушавам да ускладим забаву и посао. На моју срећу, архитектура није професија, већ нешто што ме веома забавља. Упознајем људе, моја екипа је увек са мном и не бавим се једино бизнисом. Временом већина мојих клијената постају моји пријатељи. На срећу! Било би лоше да је супротно!

Сретао сам Вас на различитим местима у Паризу – у ресторану луксузног хотела „Кост”, као и на непретенциозним местима у Мареу. Чини ми се да увек разговарате о послу?

Наравно, то ми причињава задовољство. Ако не морам да будем сасвим искрен, казаћу – и то је посао. Радим у било које доба – и то је управо оно што желим! Човек може да ради ноћу. Наравно, немам у виду посао преко ноћи, када све време преседиш у кафани. Годинама сам уживао славу месечара који проводи ноћ у кафанама. Истина је следећа – чим би у десет увече завршили професионалне обавезе, у једанаест бисмо одлазили у неки бар да се мало релаксирамо. И то је део професије – одеш негде, а опет говориш о послу. Разговарамо пуно, увек имамо о чему да дискутујемо.

Како бирате људе са којима радите?

Битно је да су динамични попут мене. Наравно, њихове позиције зависе од пројеката. Често формирам различите екипе и волим да мењам положаје људи у њима. Рад са људима је попут бесконачног рингишпила који вас увече води у ресторан, а преко ноћи – на улице.

Како се осећате када уђете у зграду коју сте Ви саградили?

Зависи... Људи унутра упиру очи у мене! Мислим да су зграде помало налик на људе. Могу бити боље или горе. Свака има своје проблеме и своје муке. Сваки мој улазак у моје зграде пролази, углавном, добро, пошто подижем зграде помоћу пријатеља. У њима је инвестирано пуно емоција. Срећан сам што сам их саградио. Понекад ствари иду лоше. Дешава се да одем усред посла, јер се осећам тужно. Место се лоше одржава или се ствари мењају без трунке укуса, пошто је зграда била продата или због нечег другог... Ако осетим да места која сам створио нису добро, патим заједно са њима.

После толиких зграда које сте подигли у целом свету, шта Вас је провоцирало да се бавите дизајном последњег мушког парфема Ив Сен Лорана?

Све о чему сам Вам причао, досад ме је искрено забављало. Али, вредело је доживети и нешто другачије од зграда. Пружила ми се могућност да урадим флакон за парфем Ив Сен Лорана са провокативним изгледом. Сличне ствари су део посла. Оне су везане за стил, дизајн, уметност. Као, рецимо, мој рад на сценографији „Фигарове женидбе” за оперу у Лос Анђелесу. Све ово је допуна главном послу. Нека врста гарнира професионалним обавезама.

Шта никада не бисте пројектовали?

Оно што не могу брзо да урадим. Када имам довољно слободе, стварам значајне ствари, користан сам. Рецимо, од мене траже да урадим фабрику за обраду пилића, а ја хоћу да буде провокативно – и то је нешто што може да стави тачку  на пројекат.

Има пројеката за које унапред немам довољно информација. Не волим рад „на слепом”, у смислу – подизати зграде за које се не зна шта ће се бити са њима убудуће, ко ће их збринути. Ово што радим, треба да буде повезано са одређеним местима, са одређеним људима. Да би посао који радим имао ефекта, морам бити у хармонији са партнером. Ако ме неко у мом крају тера да слушам ствари које не желим, ја просто не слушам. То је избор.

Облачите се у црно, то је Ваша боја – зашто?

То је естетска позиција. Добро ми стоји. Носим црно од 80-их година.Унутрашња потреба која формира моју визију. Узмимо, рецимо, моју фигуру. Извините, али мислим да њој боље пристаје црна него розе боја. Црна боја ме подсећа на једнобојне слике које смирују, све на њима је исте боје, али ствари се разликују. Немам осећај да се увек облачим исто. Не носим црно када је време топло. Преко лета се претварам у негатив црне боје. Тада сам бео и светао.(/slika2)

Без којих ствари не можете?

То су ствари које су везане за мој начин живота. Рецимо, цигарете. Када сам напет, палим цигарету. Исто је и са вином. Са добрим вином. То су ствари које волим. Моја одећа. Намештај који сам покушавао да откријем или који сам креирао. Уствари, нисам фетишиста. Ствари које су важне за мене су, рецимо, мој сат. Волим своја кола, „порше”, на пример, то су моћна кола, волим тишину и мир.

Да ли Вам популарност смета или помаже?

Најтеже је када људи говоре о теби глупости или клевете, а да те при томе уопште не познају... То изазива нервозу. Са друге стране, заборављаш на блиске односе. Баријере постају све бројније. Шта је, у ствари, популарност? Да радиш добро свој посао – то пружа више могућности, даје више власти, људи те више чују. Са друге стране, пуно људи желе да ме виде, говоре да обожавају мој рад, желе да разговарају са мном. Понекад је то пријатно, али има ситуација када те то збуњује.

Шта за Вас значи угодно вече?

Угодно вече је да будеш са неким кога волиш, на лепом месту, у свечаном амбијенту, усред интересантних разговора који те заокупљају. Дешава ми се често. Забављам се.