Рат као дрога, рат као забава

Да је којим случајем неки наш аутор снимио овакав патриотски филм какав је „Катанац за бол” америчке редитељке Кетрин Бигелоу, дигле би се невладине и хуманитарне организације да га брже-боље осуде као националисту, сејача мржње и слично. Овако, пошто је у питању амерички патриотизам, све је „кул” (cool) и легитимно, нико не таласа. Напротив, сви се диве. Еј бре, шест Оскара, прва жена у историји Холивуда која га је освојила и слични панегирици!

 Толико о идеологији овог филма. Сада о изведби и уметничком дојму. Кетрин Бигелоу се мора признати редитељско, занатско умеће, њена чврста жанровска опредељеност, потврђена и у њеним претходним акционим трилерима попут „Пакленог таласа”, „Чудних дана”, „Плавог челика”, „Тачке прелома”, њено изванредно познавање мушке психологије и способност да се својим јунацима завуче дубоко под кожу.

 Филм „Катанац за бол” режирала је баш мушки, ратно-акционе секвенце су маестралне, иако јој заправо није циљ да прикаже акцију, авантуризам и бомбастичност једног рата. Њен очигледни циљ јесте психолошки интониран филм који користи рат као повод да се на примеру неколицине људи, колико-толико истражи како он може да утиче на њихову психу, морал, личне преокупације и светоназоре.

 Сама ауторка се у свему томе држи дистанцирано, готово хладно, без велике емоционалности или патоса. Једноставно, она не твори антиратни филм, нити

се бави истраживањем (не)оправданости америчке интервенције у Ираку, што је углавном чињено у америчким филмовима на сличну тему. Њу не интересује „друга страна”. О положају Ирачана евентуално се понешто сазнаје из перспективе припадника јединице „Браво”, специјалаца за демонтирање бомби и експлозивних направа у јеку борбе.

 Гледалац је једноставно препуштен искључиво њиховом искуству. Нарочито искуству главног јунака, наредника Џејмса (Џереми Ренер), чија се егзистенцијалистичка позиција у рату да свести и на следеће – налети борбе стварају снажну адреналинску зависност, рат је као дрога. Он је средство за производњу жудње, али и за бекство од монотоније и беде свакодневног живота и породичних обавеза. Уједно и својеврсни опсесивно-компулзивни поремећај због којег му се наредник Џејмс и слични њему морају непрестано враћати (када на крају филма Џејмс загрли своју породицу и малог сина, гледаоцу је јасно да је питање времена када ће се вратити рату), у потрази за животним издувним вентилом.

 Рат је у „Катанцу за бол” и „јединствено искуство у животу, може бити забавно”, како је то дефинисао лик војног психијатра помажући војнику који је „пукао” од неиздрживог притиска, али може бити и попут насилне видео-игрице коју наредник Вилијем Џејмс игра у бази током предаха од ирачких експлозија...

 Филм Кетрин Бигелоу нема чврсту наративну структуру већ је нарација фрагментарна. Прича се креће од ситуације до ситуације, од тренутка до тренутка, јер већ следећег, протагонисти можда више неће бити живи (прича је настала према ратним извештајима Марка Боула). Атмосфера неуротичног ратног хаоса додатно је поспешена псеудодокументаристичком фотографијом Берија Екројда и „глумљењем” герилског снимања из руке. Глумачки доприноси су изванредни. Џереми Ренер је изврстан као наредник Џејмс, тај „арогантни каубој који се прави важан и мисли да је непобедив”, а мале бравуре подарили су и Гај Пирс и Рејф Фајнс...

 Коме није стало до идеологије на великом платну, политичке коректности и слично, такви ће се уз „Катанац за бол” сасвим добро провести у биоскопу. Као створен је за адреналинске овиснике.