КЕРУШИН ПОГЛЕД

Ср­би­ја ове не­де­ље.

Зо­ри­ца Брун­цлик ски­ну­ла је ши­њел Јул-а па на ТВ екра­ну по­бо­жно ве­жба слав­ске об­ре­де, док Ра­ка Ра­до­вић еман­ци­пу­је но­ве ге­не­ра­ци­је. Тон­ску под­ло­гу да­је им умил­на му­зи­ка из Те­хе­ра­на по­ја­ча­на срп­ским му­зич­ким сте­ро­и­ди­ма.

На дру­гој те­ле­ви­зи­ји Се­ка Алек­сић обра­зов­но од­ре­ђу­је стан­дар­де во­жње, обла­че­ња, сек­су­ал­них и вас­ко­ли­ких дру­гих афи­ни­те­та. Не­што слич­но, али на ни­воу „кул­ту­ре јав­ног ди­ја­ло­га“, на јав­ном сер­ви­су про­ту­ра ма­ги­стар Ве­ли­мир Илић, уз­га­ји­вач ра­сних па­са.

По­том вас са­че­ка­ју сле­де­ћи ин­фор­ма­тив­ни са­др­жа­ји: од пуц­ња у сто­мак на ста­ди­о­ну до са­ди­стич­ког са­ка­ће­ња не­ду­жне жи­во­ти­ње. Ср­би­ја 2010. као да сво­јој де­ци ус­кра­ћу­је по­ро­дич­ни од­ла­зак на ста­ди­он или чу­ва­ње кућ­них љу­би­ма­ца.

Та­ко се, без све че­ти­ри ша­пе, јед­но­го­ди­шња ке­ру­ша Ми­ла до­те­ту­ра­ла до нас као ту­жно и упо­зо­ра­ва­ју­ће под­се­ћа­ње ко­ли­ко се све­ко­ли­ко на­си­ље усе­ли­ло у сва­ко­днев­ни жи­вот.

Одав­но јед­на ин­фор­ма­ци­ја ни­је иза­зва­ла то­ли­ко ко­мен­та­ра. Док је вест о од­се­ца­њу ша­па ста­ја­ла на на­слов­ној стра­ни ин­тер­нет стра­ни­це Б92, сти­гло је око 600 по­ру­ка ужа­сну­тих и искре­но ожа­ло­шће­них љу­ди. Го­то­во ко­ли­ко и ка­да ег­зал­ти­ра­на Ср­би­ја сла­ви не­ки ве­ли­ки спорт­ски успех.

Ја­вља­ју се они ко­ји су са­ми се­бе из­ме­сти­ли у стра­ну по­сти­ђе­ни на­си­љем, про­ста­клу­ком, не­ва­спи­та­њем. Не оба­зи­ру­ћи се на афе­ру Ре­бра­ча, тра­же да упла­те но­вац за про­те­зе ма­са­кри­ра­ном псу. Згро­же­ни су без­оч­ном окрут­но­шћу мон­стру­о­зно осми­шље­ном и пла­ни­ра­ном. За­и­ста шо­кант­но.

По­но­сим се том Ср­би­јом. То су они ко­ји су уби­је­ном Фран­цу­зу Бри­су Та­то­ну но­си­ли ру­же на Трг ре­пу­бли­ке. Они ко­ји не ур­ла­ју за во­ла­ном и не уни­шта­ва­ју ауто­бу­се. Они ко­ји с пра­вом тра­же да сви­ре­пи са­ди­сти бу­ду ка­жње­ни или по­сла­ти у луд­ни­цу. То су они ко­ји ве­ру­ју да Ср­би­ја ни­је ушла у то­тал­ни мрак.

Не­ка­да је Бе­о­град ма­хом био са­ста­вљен од та­квих. У ме­ђу­вре­ме­ну смо по­че­ли да уни­шта­ва­мо лиф­то­ве, цве­ће по пар­ко­ви­ма, сто­ли­це по ауто­бу­си­ма, фа­са­де. По­том смо огу­гла­ли на пат­ње жи­вих би­ћа. При­ти­сну­ти соп­стве­ним не­во­ља­ма по­че­ли смо да гу­би­мо осе­ћај со­ли­дар­но­сти с не­во­ља­ма дру­гих.

Да ли је ско­ро не­ки про­ла­зник за­стао и при­дру­жио се про­те­сту не­срећ­них рад­ни­ка ко­ји мо­ле за не­ис­пла­ће­ну цр­ка­ви­цу ис­пред ми­ни­стар­ста­ва или ком­па­ни­ја ло­кал­них тај­ку­на? Да ли је при­ја­вио му­че­ње жи­во­ти­ња? Или вла­сни­ке па­са ко­ји их ше­та­ју без бр­њи­це и не ску­пља­ју из­мет ко­ји иза њих оста­је?

Тек ка­да нас је Ми­ла пре­ко екра­на по­гле­да­ла оним ту­жним, вла­жним и то­плим псе­ћим по­гле­дом, свет се тр­гао. Ке­ру­ша је пре­ко но­ћи при­ку­пи­ла сто­ти­не до­ка­за људ­ско­сти. Гра­до­на­чел­ник Бе­о­гра­да обе­ћао је да ће град ку­пи­ти про­те­зе не­срећ­ној ку­ци. Као што то увек би­ва, по­сра­мље­ни су они ко­ји не­ма­ју ни­чег да се сти­де.

Дра­го ми је што по­сто­ји За­кон о до­бро­би­ти жи­во­ти­ња и хо­ћу да ве­ру­јем да ће по­чи­ни­о­ци би­ти ухва­ће­ни и узор­но ка­жње­ни. По­на­вљам узор­но, јер је то нај­е­фи­ка­сни­ји на­чин од­вра­ћа­ња.

Пси­хи­ја­три, пси­хо­ло­зи и со­ци­о­ло­зи зна­ју бо­ље да об­ја­сне шта све мо­же да се кри­је по гла­ва­ма љу­ди спрем­них на ова­кве и слич­не бру­тал­но­сти. Зна­ју, та­ко­ђе, да је зло­ста­вља­ње жи­во­ти­ња си­гу­ран пут ка зло­ста­вља­њу љу­ди, по­у­здан ин­ди­ка­тор опа­сне пси­хо­па­то­ло­ги­је.

„Сва­ко ко је сте­као на­ви­ку гле­да­ња на жи­вот би­ло ког жи­вог би­ћа као без­вред­ног, у опа­сно­сти је да до­ђе на иде­ју да су људ­ски жи­во­ти та­ко­ђе без­вред­ни“, пи­сао је ху­ма­ни­ста др Ал­берт Швај­цер. „Уби­це... вр­ло че­сто по­чи­њу уби­ја­њем и му­че­њем жи­во­ти­ња кад су би­ли де­ца“, за­кљу­чак је Ро­бер­та Ре­сле­ра ко­ји је за аме­рич­ки ФБИ ра­дио на раз­во­ју про­фи­ла се­риј­ских уби­ца.

Окрут­ност пре­ма жи­во­ти­ња­ма ла­ко се пре­тва­ра у окрут­ност пре­ма љу­ди­ма, у по­ро­дич­но на­си­ље пре­ма же­ни и де­ци. Жр­тве су увек сла­би­ји. По­на­вља­ју на ТВ да је про­шле го­ди­не по­ро­дич­но на­си­ље у Ср­би­ји од­не­ло жи­во­те 32 же­не.

Шта се то до­га­ђа? От­куд та ко­ли­чи­на бру­тал­ног на­си­ља? Онај Урош што на ста­ди­о­ну гу­ра за­па­ље­ну ба­кљу у ли­це ни­је пси­хо­па­та. Он је про­дукт упу­ште­ног дру­штва.

Да ли нас су­сти­же пост­ви­јет­нам­ски син­дром као ре­ци­див ов­да­шњих ра­то­ва? На­рав­но да су ра­то­ви оста­ви­ли сво­је тра­го­ве и мрач­не за­пи­се у све­сти, али по­след­њи рат за­вр­шен је пре 15 го­ди­на. Онај ко да­нас има 25 та­да је имао са­мо де­сет.

Би­ће да је огро­ман про­блем упа­ко­ван упра­во у тих по­след­њих 15 го­ди­на. Дру­штво је упа­ло у су­но­врат мо­рал­них вред­но­сти не ну­де­ћи при­хва­тљи­ве ал­тер­на­ти­ве. Власт за­бо­ра­вља да је из­ме­ђу оста­лог ду­жна да обра­зу­је. Стре­сне еко­ном­ске не­да­ће – од не­за­по­сле­но­сти, от­пу­шта­ња са по­сла и си­ро­ма­штва – до­дат­но до­при­но­се све­оп­штој ко­ро­зи­ји.

Сву­да око нас све је ви­ше оних ко­ји не мо­гу да се су­прот­ста­ве ја­чи­ма па се ижи­вља­ва­ју на сла­би­јим и не­ду­жним. Де­те ко­је гле­да ка­ко бес­по­сле­ни пи­ја­ни отац ша­ма­ра мај­ку ус­кра­ће­но је шан­се да за­во­ли жи­во­ти­ње.

Ко уоста­лом учи де­цу по шко­ла­ма о љу­ба­ви пре­ма жи­во­ти­ња­ма? Ни­ко. Да се не за­ва­ра­ва­мо: зло­ста­вља­ње жи­во­ти­ња че­сто се от­кри­је пре не­го зло­ста­вља­ње де­те­та – јер се пр­во до­га­ђа на очи­глед свих нас док се дру­го при­кри­ва.

Дру­штве­не окол­но­сти усе­ља­ва­ју на­си­ље и бру­тал­ност у до­мо­ве из ко­јих се оно бр­зо исе­ља­ва на ули­це.

У САД по­сто­ји ви­ше од сто­ти­ну про­гра­ма за збри­ња­ва­ње жи­во­ти­ња а нај­ста­ри­ји, из Ко­ло­ра­до Спринг­са, об­је­ди­ња­ва чак 26 раз­ли­чи­тих слу­жби: јав­ног ту­жи­о­ца, суд­ске бра­ни­те­ље, ху­ма­ни­тар­не и здрав­стве­не слу­жбе, по­ли­ци­ју. Јед­но ис­тра­жи­ва­ње по­ка­зу­је да че­ти­ри пе­ти­не Аме­ри­ка­на­ца по­др­жа­ва да учи­те­љи, со­ци­јал­ни рад­ни­ци, при­пад­ни­ци слу­жби за до­бро­бит жи­во­ти­ња и бра­ни­те­љи за­ко­на раз­ме­њу­ју ин­фор­ма­ци­је о ма­ло­лет­ни­ци­ма ко­ји зло­ста­вља­ју жи­во­ти­ње.

Раз­ми­сли­мо о ова­квим ре­ше­њи­ма. Ни­је оба­ве­зно да од ка­пи­та­ли­зма узи­ма­мо са­мо нај­го­ре.

Ла­ко­ми­сле­но је иг­но­ри­са­ти ста­ти­сти­ке ко­је упо­зо­ра­ва­ју да они ко­ји му­че жи­во­ти­ње лак­ше кре­ћу опа­сним пу­тем пре­ма још го­рем на­си­љу.

Ка­да у Швед­ској му­шка­рац оша­ма­ри или уда­ри же­ну, не во­де га у по­ли­ци­ју. Во­де га код пси­хи­ја­тра. Ов­де, где се и да­нас про­зо­ри пре­че­сто пе­ру се­ки­ра­ма, то ни­је та­ко. Што не зна­чи да не би мо­гло.

Не­ко ће ре­ћи да се ова­кве ства­ри де­ша­ва­ју и у дру­гим зе­мља­ма. Тач­но. Али рет­ко где ће се не­ко усу­ди­ти да твр­ди да је са­ка­ће­ње Ми­ле „на­ме­штаљ­ка“ „Ор­ке“ и слич­них ор­га­ни­за­ци­ја за за­шти­ту жи­во­ти­ња ка­ко би по­ди­гли пра­ши­ну и ка­зни­ли све оне ко­ји не же­ле псе лу­та­ли­це по ули­ца­ма. Би­ло је, на­жа­лост, и та­квих ре­а­го­ва­ња.

По­не­ко је ла­мен­ти­рао да су пси за­шти­ће­ни, а љу­ди ни­су. По­ру­чи­ва­ли су: дај­те па­ре си­ро­ма­шни­ма а не за ску­пе про­те­зе Ми­ли.

Ка­кве глу­по­сти! Ка­ква јеф­ти­на де­ма­го­ги­ја! Шта то зна­чи? Да ли за­то што има си­ро­ма­шних тре­ба да по­би­је­мо све жи­во­ти­ње? Ка­кве ве­зе има број глад­них у Ср­би­ји са пси­ма или мач­ка­ма?

На­ви­кли смо да жи­ви­мо с ра­зним афе­ра­ма ко­је до­ђу, уз­бур­ка­ју јав­ност, а он­да не­ста­ну у жи­вом пе­ску ко­ји нас окру­жу­је. Тор­ту­ра над ке­ру­шом из Ме­да­ко­ви­ћа 2 про­зва­ла је људ­скост. По­ка­за­ло се да ни­је све та­ко цр­но ка­ко се по­не­кад чи­ни.

Би­ће још бо­ље ако су­тра не за­бо­ра­ви­мо све оне псе и жи­во­ти­ње ко­ји­ма пре­ти суд­би­на Ми­ле. Освр­ни­мо се око се­бе. Ан­га­жуј­мо се као сва­ко­днев­ни адво­ка­ти бор­бе про­тив на­си­ља. Пре­ко „ма­лих“ ци­ље­ва до­ћи ће­мо и до оних ве­ли­ких ко­ји све му­че.

Чо­век је до­ми­нант­на и нај­па­мет­ни­ја од свих вр­ста, али то му не да­је пра­во да бу­де бру­та­лан и су­ров пре­ма дру­ги­ма.