KERUŠIN POGLED

Sr­bi­ja ove ne­de­lje.

Zo­ri­ca Brun­clik ski­nu­la je ši­njel Jul-a pa na TV ekra­nu po­bo­žno ve­žba slav­ske ob­re­de, dok Ra­ka Ra­do­vić eman­ci­pu­je no­ve ge­ne­ra­ci­je. Ton­sku pod­lo­gu da­je im umil­na mu­zi­ka iz Te­he­ra­na po­ja­ča­na srp­skim mu­zič­kim ste­ro­i­di­ma.

Na dru­goj te­le­vi­zi­ji Se­ka Alek­sić obra­zov­no od­re­đu­je stan­dar­de vo­žnje, obla­če­nja, sek­su­al­nih i vas­ko­li­kih dru­gih afi­ni­te­ta. Ne­što slič­no, ali na ni­vou „kul­tu­re jav­nog di­ja­lo­ga“, na jav­nom ser­vi­su pro­tu­ra ma­gi­star Ve­li­mir Ilić, uz­ga­ji­vač ra­snih pa­sa.

Po­tom vas sa­če­ka­ju sle­de­ći in­for­ma­tiv­ni sa­dr­ža­ji: od puc­nja u sto­mak na sta­di­o­nu do sa­di­stič­kog sa­ka­će­nja ne­du­žne ži­vo­ti­nje. Sr­bi­ja 2010. kao da svo­joj de­ci us­kra­ću­je po­ro­dič­ni od­la­zak na sta­di­on ili ču­va­nje kuć­nih lju­bi­ma­ca.

Ta­ko se, bez sve če­ti­ri ša­pe, jed­no­go­di­šnja ke­ru­ša Mi­la do­te­tu­ra­la do nas kao tu­žno i upo­zo­ra­va­ju­će pod­se­ća­nje ko­li­ko se sve­ko­li­ko na­si­lje use­li­lo u sva­ko­dnev­ni ži­vot.

Odav­no jed­na in­for­ma­ci­ja ni­je iza­zva­la to­li­ko ko­men­ta­ra. Dok je vest o od­se­ca­nju ša­pa sta­ja­la na na­slov­noj stra­ni in­ter­net stra­ni­ce B92, sti­glo je oko 600 po­ru­ka uža­snu­tih i iskre­no oža­lo­šće­nih lju­di. Go­to­vo ko­li­ko i ka­da eg­zal­ti­ra­na Sr­bi­ja sla­vi ne­ki ve­li­ki sport­ski uspeh.

Ja­vlja­ju se oni ko­ji su sa­mi se­be iz­me­sti­li u stra­nu po­sti­đe­ni na­si­ljem, pro­sta­klu­kom, ne­va­spi­ta­njem. Ne oba­zi­ru­ći se na afe­ru Re­bra­ča, tra­že da upla­te no­vac za pro­te­ze ma­sa­kri­ra­nom psu. Zgro­že­ni su bez­oč­nom okrut­no­šću mon­stru­o­zno osmi­šlje­nom i pla­ni­ra­nom. Za­i­sta šo­kant­no.

Po­no­sim se tom Sr­bi­jom. To su oni ko­ji su ubi­je­nom Fran­cu­zu Bri­su Ta­to­nu no­si­li ru­že na Trg re­pu­bli­ke. Oni ko­ji ne ur­la­ju za vo­la­nom i ne uni­šta­va­ju auto­bu­se. Oni ko­ji s pra­vom tra­že da svi­re­pi sa­di­sti bu­du ka­žnje­ni ili po­sla­ti u lud­ni­cu. To su oni ko­ji ve­ru­ju da Sr­bi­ja ni­je ušla u to­tal­ni mrak.

Ne­ka­da je Be­o­grad ma­hom bio sa­sta­vljen od ta­kvih. U me­đu­vre­me­nu smo po­če­li da uni­šta­va­mo lif­to­ve, cve­će po par­ko­vi­ma, sto­li­ce po auto­bu­si­ma, fa­sa­de. Po­tom smo ogu­gla­li na pat­nje ži­vih bi­ća. Pri­ti­snu­ti sop­stve­nim ne­vo­lja­ma po­če­li smo da gu­bi­mo ose­ćaj so­li­dar­no­sti s ne­vo­lja­ma dru­gih.

Da li je sko­ro ne­ki pro­la­znik za­stao i pri­dru­žio se pro­te­stu ne­sreć­nih rad­ni­ka ko­ji mo­le za ne­is­pla­će­nu cr­ka­vi­cu is­pred mi­ni­star­sta­va ili kom­pa­ni­ja lo­kal­nih taj­ku­na? Da li je pri­ja­vio mu­če­nje ži­vo­ti­nja? Ili vla­sni­ke pa­sa ko­ji ih še­ta­ju bez br­nji­ce i ne sku­plja­ju iz­met ko­ji iza njih osta­je?

Tek ka­da nas je Mi­la pre­ko ekra­na po­gle­da­la onim tu­žnim, vla­žnim i to­plim pse­ćim po­gle­dom, svet se tr­gao. Ke­ru­ša je pre­ko no­ći pri­ku­pi­la sto­ti­ne do­ka­za ljud­sko­sti. Gra­do­na­čel­nik Be­o­gra­da obe­ćao je da će grad ku­pi­ti pro­te­ze ne­sreć­noj ku­ci. Kao što to uvek bi­va, po­sra­mlje­ni su oni ko­ji ne­ma­ju ni­čeg da se sti­de.

Dra­go mi je što po­sto­ji Za­kon o do­bro­bi­ti ži­vo­ti­nja i ho­ću da ve­ru­jem da će po­či­ni­o­ci bi­ti uhva­će­ni i uzor­no ka­žnje­ni. Po­na­vljam uzor­no, jer je to naj­e­fi­ka­sni­ji na­čin od­vra­ća­nja.

Psi­hi­ja­tri, psi­ho­lo­zi i so­ci­o­lo­zi zna­ju bo­lje da ob­ja­sne šta sve mo­že da se kri­je po gla­va­ma lju­di sprem­nih na ova­kve i slič­ne bru­tal­no­sti. Zna­ju, ta­ko­đe, da je zlo­sta­vlja­nje ži­vo­ti­nja si­gu­ran put ka zlo­sta­vlja­nju lju­di, po­u­zdan in­di­ka­tor opa­sne psi­ho­pa­to­lo­gi­je.

„Sva­ko ko je ste­kao na­vi­ku gle­da­nja na ži­vot bi­lo kog ži­vog bi­ća kao bez­vred­nog, u opa­sno­sti je da do­đe na ide­ju da su ljud­ski ži­vo­ti ta­ko­đe bez­vred­ni“, pi­sao je hu­ma­ni­sta dr Al­bert Švaj­cer. „Ubi­ce... vr­lo če­sto po­či­nju ubi­ja­njem i mu­če­njem ži­vo­ti­nja kad su bi­li de­ca“, za­klju­čak je Ro­ber­ta Re­sle­ra ko­ji je za ame­rič­ki FBI ra­dio na raz­vo­ju pro­fi­la se­rij­skih ubi­ca.

Okrut­nost pre­ma ži­vo­ti­nja­ma la­ko se pre­tva­ra u okrut­nost pre­ma lju­di­ma, u po­ro­dič­no na­si­lje pre­ma že­ni i de­ci. Žr­tve su uvek sla­bi­ji. Po­na­vlja­ju na TV da je pro­šle go­di­ne po­ro­dič­no na­si­lje u Sr­bi­ji od­ne­lo ži­vo­te 32 že­ne.

Šta se to do­ga­đa? Ot­kud ta ko­li­či­na bru­tal­nog na­si­lja? Onaj Uroš što na sta­di­o­nu gu­ra za­pa­lje­nu ba­klju u li­ce ni­je psi­ho­pa­ta. On je pro­dukt upu­šte­nog dru­štva.

Da li nas su­sti­že post­vi­jet­nam­ski sin­drom kao re­ci­div ov­da­šnjih ra­to­va? Na­rav­no da su ra­to­vi osta­vi­li svo­je tra­go­ve i mrač­ne za­pi­se u sve­sti, ali po­sled­nji rat za­vr­šen je pre 15 go­di­na. Onaj ko da­nas ima 25 ta­da je imao sa­mo de­set.

Bi­će da je ogro­man pro­blem upa­ko­van upra­vo u tih po­sled­njih 15 go­di­na. Dru­štvo je upa­lo u su­no­vrat mo­ral­nih vred­no­sti ne nu­de­ći pri­hva­tlji­ve al­ter­na­ti­ve. Vlast za­bo­ra­vlja da je iz­me­đu osta­log du­žna da obra­zu­je. Stre­sne eko­nom­ske ne­da­će – od ne­za­po­sle­no­sti, ot­pu­šta­nja sa po­sla i si­ro­ma­štva – do­dat­no do­pri­no­se sve­op­štoj ko­ro­zi­ji.

Svu­da oko nas sve je vi­še onih ko­ji ne mo­gu da se su­prot­sta­ve ja­či­ma pa se iži­vlja­va­ju na sla­bi­jim i ne­du­žnim. De­te ko­je gle­da ka­ko bes­po­sle­ni pi­ja­ni otac ša­ma­ra maj­ku us­kra­će­no je šan­se da za­vo­li ži­vo­ti­nje.

Ko uosta­lom uči de­cu po ško­la­ma o lju­ba­vi pre­ma ži­vo­ti­nja­ma? Ni­ko. Da se ne za­va­ra­va­mo: zlo­sta­vlja­nje ži­vo­ti­nja če­sto se ot­kri­je pre ne­go zlo­sta­vlja­nje de­te­ta – jer se pr­vo do­ga­đa na oči­gled svih nas dok se dru­go pri­kri­va.

Dru­štve­ne okol­no­sti use­lja­va­ju na­si­lje i bru­tal­nost u do­mo­ve iz ko­jih se ono br­zo ise­lja­va na uli­ce.

U SAD po­sto­ji vi­še od sto­ti­nu pro­gra­ma za zbri­nja­va­nje ži­vo­ti­nja a naj­sta­ri­ji, iz Ko­lo­ra­do Spring­sa, ob­je­di­nja­va čak 26 raz­li­či­tih slu­žbi: jav­nog tu­ži­o­ca, sud­ske bra­ni­te­lje, hu­ma­ni­tar­ne i zdrav­stve­ne slu­žbe, po­li­ci­ju. Jed­no is­tra­ži­va­nje po­ka­zu­je da če­ti­ri pe­ti­ne Ame­ri­ka­na­ca po­dr­ža­va da uči­te­lji, so­ci­jal­ni rad­ni­ci, pri­pad­ni­ci slu­žbi za do­bro­bit ži­vo­ti­nja i bra­ni­te­lji za­ko­na raz­me­nju­ju in­for­ma­ci­je o ma­lo­let­ni­ci­ma ko­ji zlo­sta­vlja­ju ži­vo­ti­nje.

Raz­mi­sli­mo o ova­kvim re­še­nji­ma. Ni­je oba­ve­zno da od ka­pi­ta­li­zma uzi­ma­mo sa­mo naj­go­re.

La­ko­mi­sle­no je ig­no­ri­sa­ti sta­ti­sti­ke ko­je upo­zo­ra­va­ju da oni ko­ji mu­če ži­vo­ti­nje lak­še kre­ću opa­snim pu­tem pre­ma još go­rem na­si­lju.

Ka­da u Šved­skoj mu­ška­rac oša­ma­ri ili uda­ri že­nu, ne vo­de ga u po­li­ci­ju. Vo­de ga kod psi­hi­ja­tra. Ov­de, gde se i da­nas pro­zo­ri pre­če­sto pe­ru se­ki­ra­ma, to ni­je ta­ko. Što ne zna­či da ne bi mo­glo.

Ne­ko će re­ći da se ova­kve stva­ri de­ša­va­ju i u dru­gim ze­mlja­ma. Tač­no. Ali ret­ko gde će se ne­ko usu­di­ti da tvr­di da je sa­ka­će­nje Mi­le „na­me­štalj­ka“ „Or­ke“ i slič­nih or­ga­ni­za­ci­ja za za­šti­tu ži­vo­ti­nja ka­ko bi po­di­gli pra­ši­nu i ka­zni­li sve one ko­ji ne že­le pse lu­ta­li­ce po uli­ca­ma. Bi­lo je, na­ža­lost, i ta­kvih re­a­go­va­nja.

Po­ne­ko je la­men­ti­rao da su psi za­šti­će­ni, a lju­di ni­su. Po­ru­či­va­li su: daj­te pa­re si­ro­ma­šni­ma a ne za sku­pe pro­te­ze Mi­li.

Ka­kve glu­po­sti! Ka­kva jef­ti­na de­ma­go­gi­ja! Šta to zna­či? Da li za­to što ima si­ro­ma­šnih tre­ba da po­bi­je­mo sve ži­vo­ti­nje? Ka­kve ve­ze ima broj glad­nih u Sr­bi­ji sa psi­ma ili mač­ka­ma?

Na­vi­kli smo da ži­vi­mo s ra­znim afe­ra­ma ko­je do­đu, uz­bur­ka­ju jav­nost, a on­da ne­sta­nu u ži­vom pe­sku ko­ji nas okru­žu­je. Tor­tu­ra nad ke­ru­šom iz Me­da­ko­vi­ća 2 pro­zva­la je ljud­skost. Po­ka­za­lo se da ni­je sve ta­ko cr­no ka­ko se po­ne­kad či­ni.

Bi­će još bo­lje ako su­tra ne za­bo­ra­vi­mo sve one pse i ži­vo­ti­nje ko­ji­ma pre­ti sud­bi­na Mi­le. Osvr­ni­mo se oko se­be. An­ga­žuj­mo se kao sva­ko­dnev­ni advo­ka­ti bor­be pro­tiv na­si­lja. Pre­ko „ma­lih“ ci­lje­va do­ći će­mo i do onih ve­li­kih ko­ji sve mu­če.

Čo­vek je do­mi­nant­na i naj­pa­met­ni­ja od svih vr­sta, ali to mu ne da­je pra­vo da bu­de bru­ta­lan i su­rov pre­ma dru­gi­ma.