ЗЕМЉОТРЕСА НИЈЕ БИЛО

Читаоци „Политике” имали су, јуче, на истим овим страницама, прилику да прочитају један надасве емотиван текст Слободана Антонића, насловљен „Земљотрес који није признат”. Неће бити да је Антонић једини сеизмограф чији је апарат забележио трусна померања у српском бирачком телу, али је једини који је с премного страсти протумачио врлудање игле која показује јачину потреса.

Након излива антиглобалистичког расположења, отворене антиевропске реторике и исказивања разумевања за муке транзиционих губитника, Антонић долази до закључка који износи при крају текста, а којим демантује и наслов и оно што је претходно написао: „Чуда се ретко два пута дешавају. Николић још само чудом може бити први”. Судећи по тој Антонићевој прогнози, никакав земљотрес се није догодио, нити ће се догодити. Зар нисмо навикли да су радикали увек први, у првим круговима председничких избора, или на парламентарним изборима, али не избацују резултат који би им донео власт или партиципирање у власти, осим ако овог пута Војислав Коштуница не одлучи другачије.

Рекао бих, дакле, да се није догодило ништа ново. Радикали, предвођени Томиславом Николићем, воде у првом кругу, а ни сам Антонић не верује да ће радикали победити у финалној трци, па пише: „Добро сте их уплашили, драги губитници”, а остаје нејасно да ли се оно „драги” односи на Николића и дружину, или на оних око 1.630.000 гласача, колико их је заокружило Николића, и за које, однекуд, Антонић верује да су листом губитници, што је помало увредљиво и патерналистичко виђење толиког броја људи од крви и меса. Јер, Антонић верује да су они губитници по дефиницији, жртве неправедног система у широком распону – од сумњиве приватизације до још сумњивије европске политике ка Србији.

Антонић, у јучерашњем тексту, доказује да је цео систем, укључујући ту и медије, био против Николића, што је натегнута теза, јер је број приговора на коректност изборног поступка и понашање медија био миноран.

Аутор се представља, а да нема јасна овлашћења, као заступник неке губитничке класе коју је изједначио с гласачима Томислава Николића. Па пише: „Замислите, тај губитник је нешто незадовољан, замислите, нешто му фали, замислите, не верује чак ни Б92, замислите не воли Вашингтон, он воли Косово...”. Сугерише нам се закључак да су сви који су незадовољни и воле Косово гласали за Николића, кад гле чуда, Тадић, за разлику од 2004, у првом кругу остварује победу и у општинама које су неразвијене и градовима у којима влада бесперспективност.

Изненадило ме је овакво црно-бело сликање изборне и сваке друге стварности. Антонића, обично, краси трезвеност и неспремност да из пуке игре бројки извлачи превелике закључке, тим пре што овај пут бројке не потврђују његову основну тезу да се догодио некакав земљотрес. Однос између финалиста председничких избора готово да је исти као у првом кругу председничких избора из јуна 2004. године. Наравно, број гласова који су сада освојили знатно је већи, колико због повећане излазности бирача, толико и због концентрације политичке воље гласача, али су, у суштини, обојица освојили по око 700.000 (Николић), односно око 600.000 (Тадић) гласова више него што су освојили у првом кругу 2004. године.

А тада тема Косова није била оволико свеприсутна, па би се рекло да на том осетљивом пољу радикали нису остварили неку премоћ која би битно одлучила да они победе, у шта ни Антонић не верује.

Његово дивљење будућем губитнику, почива добрим делом и на тези да је сва српска елита, политичка, медијска, економска и свака друга била против Николића. Ја бих рекао обрнуто. У првом кругу Борис Тадић је био сам против свих, ако изузмемо реално скроман допринос Г 17 плус и Чанкове лиге. Против Тадића били су његови главни коалициони партнери из владе, а изгледа да ће бити и даље или ће га мрзовољно и јалово подржати, био је Јовановићев ЛДП, где је јавно точен шампањац, а иза кулиса просипан јед због резултата за који су однекуд веровали да је могао бити импресивнији. Те странке као „реметилачког” фактора у демократском блоку није било на изборима 2004. године. Био је против Тадића сплет међународних околности које су компромитовале европску идеју, била је појава „руског пролаза” као алтернативе за губитак европске перспективе... Све оно што обичном бирачком оку није било толико видљиво и јасно на изборима из 2004. године.

Уосталом, Николић је у финалу избора 2004. године, при излазности од нешто преко 47 одсто, освојио око 1.430.000 гласова, па то тада нико није сматрао земљотресом, јер обично пондерисање излазности с резултатом, показује да се он креће и сада у тим границама.

Зна то Антонић вероватно боље него ја, па зато и предвиђа да ће Николић изгубити. Ако цео текст није, у ствари, охрабривање Коштунице да скочи у Николићев загрљај, да се нађе на праведној страни губиташке Србије. Мада ми није јасно зашто је ова боља од оне Србије која има осећај да је неки профит направила. За такав скок слаб је изговор који нуди Антонић, пишући да је Шешељ ионако у затвору, а да од њега „има више штете, него користи”. Баш ме занима шта о овој опасци мисли Томислав Николић.

Главни уредник недељника „Време”