Повика на полицајце

Пре неки дан у Новом Саду одржан је годишњи помен полицајцу Владимиру Грандићу који је страдао од руке разбојника када је кренуо за њима у потеру. Када је Грандић убијен његова вереница је била у шестом месецу трудноће, а држава до данас није нашла системско решење да збрине његову породицу. Колеге одвајају два одсто од плате сваког месеца. То је оно што могу колеге да ураде, а обећања од пре годину дана изгледа да су заборављена.

Окупили су се на новосадском гробљу полицијски званичници, не само да покажу да га нису заборавили. Држава мора да побољша услове за рад полиције и то треба да има апсолутни приоритет. Напади на припаднике реда и закона све су чешћи, па је крајње време да држава почне више да мисли о полицији, рекао је том приликом директор српске полиције Милорад Вељовић.

Положај полицајца у Србији није за хвалу... Тежак посао, пун опасности у земљи која је таква каква је и у којој је полицајац често први на удару. Сви знамо црну статистику: колико је полицајаца страдало, колико је повређено. Упркос томе, чувари реда су свакодневно изложени јавним осудама и вербалним нападима.

А ако се деси талас насиља као што је то био случај претходних дана, ето полицајаца опет на тапету. Или нису довољно брзо реаговали, или су прекардашили. Могли су а нису, нису смели а јесу... Али полиција јесте орган репресије, а у Уставу ове земље пише да полицајци једини имају права да примењују силу у складу са законом.

Зна се и да полицајци у просеку носе униформу стару четири године, исте четири кошуље и две мајице и имају просечну плату од 32.000 динара месечно. Више од половине полицајаца који раде у Београду свакодневно путује из унутрашњости Србије у главни град пошто у престоници међу младима скоро да и нема жеље да за тако мале паре обуку униформу и да сносе све оно за шта чују да се дешава полицајцима. Мало је, дакле, оних који би се излагали ризику за тако мале паре.

Министар унутрашњих послова је већ више пута упозоравао да овој држави недостаје 15.000 полицајаца у Србији и неколико хиљада у Београду.

Зато су полицајци често принуђени да раде прековремено. Не добијају накнаду за ноћни и прековремени рад, немају право на путне трошкове, а уколико нешто забрљају, немају права на правну помоћ, а до психолога ретко кад стижу. Зато неки међу њима морају додатно да раде како би прехранили породице и платили станарину.

И они ретки који узимају боловања да би за цркавицу штитили тајкуне или они који за сићу „превиде” саобраћајни прекршај, кваре слику о већини која часно ставља свакодневно главу у торбу. Такви често буду аргумент за причу да су чувари реда и мира кривци за све, чиме се, заправо, маскира прича о узроцима насиља и о бујању организованог криминала.