Povika na policajce

Pre neki dan u Novom Sadu održan je godišnji pomen policajcu Vladimiru Grandiću koji je stradao od ruke razbojnika kada je krenuo za njima u poteru. Kada je Grandić ubijen njegova verenica je bila u šestom mesecu trudnoće, a država do danas nije našla sistemsko rešenje da zbrine njegovu porodicu. Kolege odvajaju dva odsto od plate svakog meseca. To je ono što mogu kolege da urade, a obećanja od pre godinu dana izgleda da su zaboravljena.

Okupili su se na novosadskom groblju policijski zvaničnici, ne samo da pokažu da ga nisu zaboravili. Država mora da poboljša uslove za rad policije i to treba da ima apsolutni prioritet. Napadi na pripadnike reda i zakona sve su češći, pa je krajnje vreme da država počne više da misli o policiji, rekao je tom prilikom direktor srpske policije Milorad Veljović.

Položaj policajca u Srbiji nije za hvalu... Težak posao, pun opasnosti u zemlji koja je takva kakva je i u kojoj je policajac često prvi na udaru. Svi znamo crnu statistiku: koliko je policajaca stradalo, koliko je povređeno. Uprkos tome, čuvari reda su svakodnevno izloženi javnim osudama i verbalnim napadima.

A ako se desi talas nasilja kao što je to bio slučaj prethodnih dana, eto policajaca opet na tapetu. Ili nisu dovoljno brzo reagovali, ili su prekardašili. Mogli su a nisu, nisu smeli a jesu... Ali policija jeste organ represije, a u Ustavu ove zemlje piše da policajci jedini imaju prava da primenjuju silu u skladu sa zakonom.

Zna se i da policajci u proseku nose uniformu staru četiri godine, iste četiri košulje i dve majice i imaju prosečnu platu od 32.000 dinara mesečno. Više od polovine policajaca koji rade u Beogradu svakodnevno putuje iz unutrašnjosti Srbije u glavni grad pošto u prestonici među mladima skoro da i nema želje da za tako male pare obuku uniformu i da snose sve ono za šta čuju da se dešava policajcima. Malo je, dakle, onih koji bi se izlagali riziku za tako male pare.

Ministar unutrašnjih poslova je već više puta upozoravao da ovoj državi nedostaje 15.000 policajaca u Srbiji i nekoliko hiljada u Beogradu.

Zato su policajci često prinuđeni da rade prekovremeno. Ne dobijaju naknadu za noćni i prekovremeni rad, nemaju pravo na putne troškove, a ukoliko nešto zabrljaju, nemaju prava na pravnu pomoć, a do psihologa retko kad stižu. Zato neki među njima moraju dodatno da rade kako bi prehranili porodice i platili stanarinu.

I oni retki koji uzimaju bolovanja da bi za crkavicu štitili tajkune ili oni koji za siću „previde” saobraćajni prekršaj, kvare sliku o većini koja časno stavlja svakodnevno glavu u torbu. Takvi često budu argument za priču da su čuvari reda i mira krivci za sve, čime se, zapravo, maskira priča o uzrocima nasilja i o bujanju organizovanog kriminala.