Докле робијом на робију

Жене које се налазе у затвору претежно долазе из редова оних најсиромашнијих, које врше имовинска кривична дела како би преживеле и које се као рецидивисткиње враћају да одслуже све дуже казне. Парадоксално, затвор постаје једино место у коме имају елементарне услове за живот, па тако он практично надомешћује недостатке социјалне политике. Но, у затвор доспевају и жене које су годинама трпеле насиље, било да су их насилни мужеви натерали да краду, било да тргују дрогом, односно људима, или су бранећи се од насиља повредилe или, у ретким случајевима, убиле насилника – јер нису добиле одговарајућу заштиту од државних институција.

Трагична је околност да се управо ових дана у Србији у притвору налази неколико жена жртава насиља које су, упркос томе што су се обраћале за помоћ разним институцијама, уместо помоћи грубо вређане и шиканиране. Нимало не чуди што су насилници, након њихових безуспешних покушаја тражења помоћи, постали још насилнији и што су их жене, покушавајући да се одбране, повредиле. Иронија је да је у тим случајевима држава била веома ревносна па је њима, због покушаја убиства, одмах одређен притвор. Тако се, након осам година од када је насиље у породици у Србији прописано као кривично дело, жртве и даље у Србији третирају као насилници, док су прави насилници на слободи.

Подсећања ради, Виктимолошко друштво Србије је 2002. године покренуло кампању Амнестија за жртве: докле робијом на робију? Непосредан повод за ову кампању било је самоубиство у затвору Радунке Драмићанин која је убила свог насилног супруга након дугогодишњег насиља. Однос државних институција према насиљу у породици био је више него очигледан у пресуди Окружног суда у Пироту, која је била препуна мржње према женама. У овом тренутку, у Централном затвору у Београду, штрајкује глађу једна од жена жртава која се у притвору налази више од два месеца. У сличним ситуацијама, насилницима се по правилу притвор не изриче. Након осам година у којима је донето више закона, стратегија и сличних докумената, и након многих едукација стручњака, и даље све изгледа као да смо на почетку.

При томе, жене представљају мањину и у притвору и на издржавању казне затвора. Околност да их има мало и да су жене чини да им је положај умногоме гори у поређењу са мушкарцима. У притвору здравље жена много брже пропада, а изолованост од спољне средине и крута правила онемогућавају организацијама за помоћ жртвама да им дају подршку. У затвору их такође ретко препознају као жртве, једу храну коју им спремају мушки затвореници, имају много мање могућности за образовање и рад и сл.

Затвор не може бити место на коме ће се решавати друштвени проблеми. Он се бави последицама и представља нужно зло. Ипак, у њему би требало да се нађу они за које нема адекватније санкције, а не жене које су гурнуте у криминал захваљујући небризи друштва. Од тог истог друштва могло би се макар очекивати да се одговорно суочи са последицама и да створи услове да се ове жене не нађу у затвору, а ако је то заиста неопходно да добију одговарајућу помоћ и третман, током притвора, издржавања казне затвора, као и након изласка из њега.

директорка Виктимолошког друштва Србије,

професорка БУ