Dokle robijom na robiju

Žene koje se nalaze u zatvoru pretežno dolaze iz redova onih najsiromašnijih, koje vrše imovinska krivična dela kako bi preživele i koje se kao recidivistkinje vraćaju da odsluže sve duže kazne. Paradoksalno, zatvor postaje jedino mesto u kome imaju elementarne uslove za život, pa tako on praktično nadomešćuje nedostatke socijalne politike. No, u zatvor dospevaju i žene koje su godinama trpele nasilje, bilo da su ih nasilni muževi naterali da kradu, bilo da trguju drogom, odnosno ljudima, ili su braneći se od nasilja povredile ili, u retkim slučajevima, ubile nasilnika – jer nisu dobile odgovarajuću zaštitu od državnih institucija.

Tragična je okolnost da se upravo ovih dana u Srbiji u pritvoru nalazi nekoliko žena žrtava nasilja koje su, uprkos tome što su se obraćale za pomoć raznim institucijama, umesto pomoći grubo vređane i šikanirane. Nimalo ne čudi što su nasilnici, nakon njihovih bezuspešnih pokušaja traženja pomoći, postali još nasilniji i što su ih žene, pokušavajući da se odbrane, povredile. Ironija je da je u tim slučajevima država bila veoma revnosna pa je njima, zbog pokušaja ubistva, odmah određen pritvor. Tako se, nakon osam godina od kada je nasilje u porodici u Srbiji propisano kao krivično delo, žrtve i dalje u Srbiji tretiraju kao nasilnici, dok su pravi nasilnici na slobodi.

Podsećanja radi, Viktimološko društvo Srbije je 2002. godine pokrenulo kampanju Amnestija za žrtve: dokle robijom na robiju? Neposredan povod za ovu kampanju bilo je samoubistvo u zatvoru Radunke Dramićanin koja je ubila svog nasilnog supruga nakon dugogodišnjeg nasilja. Odnos državnih institucija prema nasilju u porodici bio je više nego očigledan u presudi Okružnog suda u Pirotu, koja je bila prepuna mržnje prema ženama. U ovom trenutku, u Centralnom zatvoru u Beogradu, štrajkuje glađu jedna od žena žrtava koja se u pritvoru nalazi više od dva meseca. U sličnim situacijama, nasilnicima se po pravilu pritvor ne izriče. Nakon osam godina u kojima je doneto više zakona, strategija i sličnih dokumenata, i nakon mnogih edukacija stručnjaka, i dalje sve izgleda kao da smo na početku.

Pri tome, žene predstavljaju manjinu i u pritvoru i na izdržavanju kazne zatvora. Okolnost da ih ima malo i da su žene čini da im je položaj umnogome gori u poređenju sa muškarcima. U pritvoru zdravlje žena mnogo brže propada, a izolovanost od spoljne sredine i kruta pravila onemogućavaju organizacijama za pomoć žrtvama da im daju podršku. U zatvoru ih takođe retko prepoznaju kao žrtve, jedu hranu koju im spremaju muški zatvorenici, imaju mnogo manje mogućnosti za obrazovanje i rad i sl.

Zatvor ne može biti mesto na kome će se rešavati društveni problemi. On se bavi posledicama i predstavlja nužno zlo. Ipak, u njemu bi trebalo da se nađu oni za koje nema adekvatnije sankcije, a ne žene koje su gurnute u kriminal zahvaljujući nebrizi društva. Od tog istog društva moglo bi se makar očekivati da se odgovorno suoči sa posledicama i da stvori uslove da se ove žene ne nađu u zatvoru, a ako je to zaista neophodno da dobiju odgovarajuću pomoć i tretman, tokom pritvora, izdržavanja kazne zatvora, kao i nakon izlaska iz njega.

direktorka Viktimološkog društva Srbije,

profesorka BU