Паранормална Србија

Колико зла долази од телевизије?

Ово питање могло би да се веже за део садржаја две жанровски различите емисије које су у недељу и понедељак приказане на Телевизији Б92. Друга по реду, посвећена феномену празноверја и прећутно озваничене „индустрије пророковања” у Србији ратних деведесетих, управо је и носила горњи наслов. А прва, која се бавила актуелним таласом насиља, бруталности, вандализма и простоте у Београду, горње питање поставила је изричито.

У документарној емисији Иване Живков потпуније је остварена намера да се одабрана појава објасни. Успех видовњака, пророка, врачара, белих магова стављен је у контекст општих социјалних прилика, економске и политичке ситуације у земљи, интереса друштвених слојева склоних манипулацији, било да је врше или да је трпе, речју – стањем нације. То што су ТВ студији постали „ординације” надриисцелитеља људских душа није стављено као терет на душу само ТВ медију. Јасно је показано да је излазак на екран звездочатаца, тарот мајстора, гатара свих врста постао ТВ исплатив тек као последица националних и појединачних невоља и несрећа за чије је узроке одговорност лежала и много где другде.

Ољи Бећковић, међутим, није сасвим пошло за руком да „Утисак недеље” помери са теме о добрим и лошим странама директних ТВ преноса скупштинских заседања. Њени гости нису били ради да више размишљају и говоре о другим негативним обрасцима, лошим узорима и погрешним моделима понашања које нуди телевизија, а још мање о агресивности као деривату стварног, медијски непрерађеног живота, у социјалној средини са све више незадовољних, фрустрираних, сиромашних, бесперспективних, па и очајних људи.

Нити би такав приступ значио аболицију посланичких неподопштина (којих ТВ гледаоце заиста коначно треба лишити јер су постале контрапродуктивне по идеју парламентарне демократије) нити би дао опрост обиљу баналности из свеприсутних ријалити шоу програма или тематски преовлађујућем криминалу у серијском и филмском репертоару наших телевизија.

За малу утеху треба рећи да се псују и туку и у страним парламентима, морално проблематични ријалити шоу програми нису измишљени овде, поменути филмови и серије такође су увезена ТВ роба... У „одбрану телевизије” ваља додати да се међу увезеним насловима на РТС-у недавно нашао и документарац РАИ-а „Бескрајни рат” (о Косову и о Авганистану), а да је Зоран Станојевић баш ових дана угостио у „Оку” Рикарда Јакону – аутора који је тим делом пружио изврстан пример храброг, објективног истраживачког ТВ новинарства.