Нове државе, нова мерила

Дигла се прашина око једне полице са књигама у Библиотеци града Београда, на којој пише: црногорска књижевност.

Црна Гора је независна држава, има свој језик, своју азбуку, мора имати и своје писце. У Србији је мирно прихваћено одвајање Црне Горе, стварање црногорског језика и абецеде (лингвисти су се само спорадично оглашавали), није било озбиљних протеста ни када су професори у Никшићу остали без посла јер су хтели да предају српски, а не црногорски језик.

У корпус босанскохерцеговачке књижевности ушли су: Иво Андрић, Меша Селимовић, Бранко Ћопић, Предраг Матвејевић, Зуко Џумхур…

Иво Андрић (1892–1975), добитник Нобелове награде за књижевност (1961), рођен је у Травнику, у махали Зењак, у Босни и Херцеговини, од оца Антуна Андрића и мајке Катарине Андрић, рођене Пејић. Одрастао је у римокатоличкој породици и изјашњавао се као Хрват, све до завршетка универзитета. Остатак живота провео је као Србин и српски писац. Сада се око Андрића „отимају” три државе: Србија, Хрватска и Босна и Херцеговина.

Слично је и са Мехмедом Мешом Селимовићем (1910–1982), чија се стогодишњица рођења слави ове године. Рођен је у Тузли, али је највећи део живота провео у Београду, где је и студирао књижевност. У писму које је послао Српској академији наука и уметности, велики писац је написао: „Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад”.

Издавачка кућа „Арка” из Смедерева објавила је прошле године тротомно дело „Трајник”, антологију поезије песника националних мањина и етничких заједница у Србији, коју је приредио Ристо Василевски. У Антологији Бошњака су: Исмет Реброња, Синан Гуџевић, Јасмина Ахметагић; у Антологији Јевреја: Станислав Винавер, Оскар Давичо, Љубиша Јоцић, Александар Тишма, Данило Киш, Горан Бабић, Раша Ливада, Татјана Цвејин; у Антологији Влаха: Адам Пуслојић, у Антологији Цинцара: Јован Стерија Поповић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Бранислав Нушић, Момчило Настасијевић, Александар Вучо, Јован Христић…

Поделе су се пренеле и на терен књижевних награда. Када су у Црној Гори престали да додељују престижну Његошеву награду, у Србији је Епархија будимљанско-никшићка, уз помоћ модне куће „Мона”, основала књижевну награду „Извиискра Његошева”, како је гласио првобитни назив чувеног спева „Горски вијенац”. У међувремену, обновљено је додељивање Његошеве награде. Ћерање се наставља.

Све ово није ни литерарна, ни језичка прича, већ политичка. А када се у књижевност умеша политика – страдају писци.

Зоран Радисављевић