Живот је чисти хорор

Ведрана Рудан, која за себе каже да је "мање Ведрана, а више бела врана", управо је објавила свој четврти роман "Црнци у Фиренци" који се у нашим књижарама нашао захваљујући београдској издавачкој кући "Ренде". Већ својом првом књигом "Ухо, грло, нож" ова хрватска списатељица постала је синоним за провокативно, црнохуморно и слободно изражавање, очигледно и у њеној колумни хрватског "Национала", а у домовини је већ сматрају друштвеним и културолошким феноменом. И у одговорима на наша питања остала је доследна себи, тематски и језички. Различито се оцењују ставови и посебно вулгарност Руданове, али, како недвосмислено потврђују подаци на њеном сајту на којем постоји 15 страница коментара инспирисаних "ликом и делом" Ведране Рудан, стваралаштво "беле вране" непрекидно провоцира и изазива.

Романи "Ухо, грло, нож" и "Љубав на последњи поглед" нашли су публику и у Србији, а ево шта је једном приликом о Београду рекла ова хрватска списатељица:

"Београд је главни град мени непознате суседне земље и тамо се феноменално сналазим".

У најновијем роману "Црнци у Фиренци" Ведрана Рудан портретише једну ријечку породицу у којој сви њени чланови, укључујући и два фетуса, исповедају, искрено до суровости, своје личне узнемирујуће драме. Објављивање ове књиге, која се истовремено појавила у Хрватској, Србији, Македонији и Словенији, био је повод за наш разговор који је списатељица завршила пост сцриптумом: "Драга Јелена, надам се да овај интервју нећете схватити превише особно. Волим се црно зај……и, то сам ја. Поштујем одлуку и новинара и новине да не објави оно што напишем или кажем." Интервју, можда и на изненађење Ведране Рудан, објављујемо у целини. Ако изузмемо, понегде, тачкице…

ИНТЕРВЈУ

Пишете језиком за који многи мисле да је вулгаран. То сигурно није случајно. Чему толике псовке?

– Јунаци мојих књига много псују, ја мање. Моје књиге углавном јако мало говоре о мени, више о вама и читатељима "Политике". Право би питање било зашто Ви, сви ваши, сви око вас толико псују? Уместо да учине нешто. Моји ликови су робови, усране кукавице, бића која попуше сваку причу коју им причају њихови господари, немају муда да запале земљу у којој ће вековима остати робови. Уместо да Загреб или Београд претворе у велику буктињу, ликови из мојих књига који су углавном Хрвати, али би могли бити и Срби или Швеђани, псују. Увек је тако било, сиротиња псује и тегли. Зашто би псовали они који су нас покрали? Имају лову, дворце, творнице, јахте, море, језера, младе курве, ушмркавају кокаин... Ти ликови не осећају потребу да нас беднике шаљу у к…ц. Уосталом, зашто би, ми смо ионако већ тамо.

Кад смо већ код говора, Ваши јунаци фразирају и говоре оно што се очекује да кажу, а не оно што заиста мисле. Да ли би нешто било другачије у међуљудским односима да смо искренији?

– Искрени су само психијатријски случајеви. Кад их понекад пусте на слободу или их не хватају јер су све луднице пуне, из њихових уста чујемо што људско биће, кад је искрено, говори. Цивилизовани људи, "нормални људи", људи опседнути страхом од рачуна за струју, воду, станарину, јако пазе да не говоре оно што мисле. Уосталом, повест нас је научила да најбрже без главе остану они који су искрени. Додуше, у последње се време често питам да ли обичан свет не говори што мисли зато јер тако жели сачувати свој бедни статус, или зато јер се нада да ће му сутра бити боље или... Треће ми се чини најближе истини. Такозвани мали људи само су велики глупани.

Која је улога горког хумора и сарказма у вашим књигама: депатетизација, провокација, буђење читаоца?

– Немам појма. Не пишем тако да бих угодила читаоцима него себи. Ни на крај памети ми није да мислим како ће моје књиге "пробудити" читатеље. Већ сам рекла, већина људи углавном тврдо спава. Уосталом, овај рат је показао да нас ни топови нису пробудили.

Шта наводи Ваше јунакиње на исти закључак: да ће им трговање сексуалношћу најпре обезбедити материјално благостање

– Питам се питам одакле сте извукли ово питање? Моје јунакиње су жене а свака жена зна да у овом мушком свету једино п….м може досегнути звезде. Како то да ви то не знате?

Дакле, ствари су поприлично огољене, али има ли симболике у томе да се близанци сукобљавају већ у мајчиној утроби, чак и по питању националности?

– Морамо појаснити вашим читатељима ово питање. У мојој књизи "Црнци у Фиренци" два фетуса у мајчиној утроби свађају се око тога да ли су Срби или Хрвати или је можда један Србин а други Хрват. Мени је сасвим нормално да се два фетуса која имају оца Србина, а желе се родити у Хрватској, кољу око тога што то значи бити Србин а што Хрват. Само тоталним кретенима је у Хрватској свеједно које су нације. Моји јунаци нису кретени, то су два паметна клинца која ће, иако су Срби, кад се роде, бити Хрвати. Сигурна сам да би, да су они два мала Хрвата у трбуху маме Српкиње, били једнако практични. Националност је оно што нас на овим просторима одређује. Додуше, у последње време нама Хрватима продају причу како морамо љубити Црногорце. Мало сам перверзна, не волим љубити народе, волим се туцати са појединцима, па макар били и Срби.

Та "два паметна клинца" се још нису родила, а већ препричавају рекламе и телевизијске емисије. Колико телевизија доприноси менталној униформисаности људи? Да ли је она наличје стварности

– Не знам да ли су људи посебно глупи због телевизије. Мислим да је то само још једна популарна лаж. Наши преци нису знали за ТВ па се никако не би могло рећи да су били неки мудријаши. Нетко је израчунао да два или три одсто становника Земље држи у рукама читав свет. Није тако од јуче. Телевизија је господарима наших живота мало помогла, по мом суду, мало. Морамо стално имати на уму да смо природно глупи. Телевизија није наличје стварности, телевизија је наш једини живот. На ТВ екранима се људи попут нас смеју, плачу, показују беле зубе, ј..у, радују новој беби, тугују кад им умре мајка, пију пиво, свака три месеца купују нови мобител... Кад то гледамо сигурни смо да је то живот наших суседа и нас самих. Мислимо да смо заиста бића која се радују, пате, надају, напредују... А заправо... Свакога дана или одлазите на посао који вас не занима али вам омогућује да баш не цркнете од глади или се надате да ћете добити посао који вас неће занимати али нећете цркнути од глади. Може ли нам телевизија бити толико крива?

Кажете: "Не кужиш да баш живот пише најстрашније приче", а читаоцу се чини да је Ваш роман исечак из живота који живимо годинама. Шта у њему није страшно, и има ли томе места у Вашем писању