Чачанско свезнање

Чачак – У Међуопштинском историјском архиву у Чачку јуче је представљена књига „Историја Чачка – Хронологија од праисторије до 2000. године“, настала петогодишњим трудом аутора Леле Павловић и Горана Давидовића, посленика ове куће. Повесница садржи све важне догађаје, ликове и датуме из трајања овог места, 2.928 имена и 494 биографије завичајаца. Ово је био трећи покушај да се сачини историја краја, а редове који следе пробрали смо са укупно 559 страница овог „чачанског свезнања“.

Најстарија насеља на чачанском подручју образовали су становници протостарчевске регије, око 5.000 година пре нове ере, док о римском добу сведоче два жртвеника у славу Јупитера и Дијане (197. и 253. година наше ере).

За време Стефана Немање, крај је био под влашћу његовог брата Страцимира који је овде подигао краљевски манастир Моравски Градац (1190), где је и данас црква Светог вазнесења. Али, пре тога (од 924. до 928), Србија и Чачак били су под влашћу Бугара после чијег слома се вратила Византија. Цар Душан повељом поручује да је (1355) од краља Милутина добио „у Лозници винограде“ (на Јелици), век касније (1459) Турци су ушли у Чачак.

У Овчар Бањи је 1602. грађен манастир Благовештење а турски путописац Елвија Челебија, посетивши овај крај (1660–1663), бележи: „Касаба Чачак у стара времена била је село па се током времена, због добре климе, становништво намножило, тако да је место постало насеље дивно као рајски врт“. У Чачку је тада било седам џамија, три медресе, три текије, четири школе, два хана, један амам и 20 дућана.

Аустријанци су, ушавши у Чачак (1717), затекли 150 турских кућа и владали до 1739. године. За њихове управе старешина овдашње царине био је Паул Цимерман, болници у Чачку наложено је да не прима вуну због бува које могу пренети кугу (1731), а преко Чачка је ишло кријумчарење сребра са Рудника у Турску (1732). Турци се враћају септембра 1739. и цркву поново претварају у џамију. Минаре још једном враћају после слома Првог српског устанка.

Кнез Васа Поповић (1826 ) известио је књаза Милоша Обреновића да су током претходне године, надајући се књажевом доласку, све путеве од Трстеника до Чачка поравнали и отворили за колски саобраћај. Затим (1831) истом господару јавио да су се последњи чачански Турци иселили у Ужице.

Први окружни физикус, др Карло Бајлони, положио је заклетву (16. јуна 1841) у присуству свештеника Поповића: „Заклињем се да ћу сиромаху као и богатом равном ревностју у помоћ притицати, тако ми Господ бог помогао“. Из Руме се (1848) доселио Фердинанд Крен и почео да производи пиво и коњак и продаје кафанама и хотелима у читавој Србији, а 1864. узима веру.

Књаз Милош је препоручио (8. октобра 1859) да се повуче телеграфска жица од Крагујевца до Чачка, а на дочеку књаза Михаила у Чачку (12. септембра 1861) испечена два вола и служени вино и ракија.

Чачак је 1876. имао 1.393 мушкарца, 897 жена, 60 добеглих у Србију и 97 кажњеника, те 197 дућана. Драгутин Гавриловић (рођен 2. маја 1882), бранилац Београда 1915, стекао је Карађорђеву звезду и 20 одликовања, од којих 12 за ратне заслуге.

Железничка пруга Краљево–Чачак предата у саобраћај 2. априла 1911, а 5. априла Надежда Петровић излагала слике у Риму. Први српски војник који је ушао у Чачак враћајући се са Солунског фронта био је наредник Милан Гавровић (25. октобра 1918. у 10.00 сати), крајем године Никола Терзић, возач при енглеској војсци, довезао први аутомобил у Чачак.

Бесплатни курс на „сингер“ шиваћој машини почео је 6. јула 1926, кад је место имало 6.780 становника. Будимир Давидовић, ратни инвалид и носилац две Карађорђеве звезде, пише (24. априла 1942) председнику српске владе Милану Недићу: „Молим вас да ми се додели нешто помоћи пошто немам никаквих других прихода, стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом и још двоје ситне деце“.

Јосип Броз Тито са супругом Јованком посетио Чачак на повратку из Црне Горе (24. септембар 1959). У продаји се први пут појавили фрижидери произведени у чачанској „Слободи“ (15. јуна 1961) а шест дана касније радници „Цера“ завршили постављање телевизијског стуба на врху Овчара, високог 108 метара (104 без антене).

Последњи лист у књизи каже да је неколико хиљада Чачана (5. октобра 2000) организовано кренуло у Београд на демонстрације које су довеле до пада режима Слободана Милошевића.

Гвозден Оташевић