Ствараоци и критичари

Кажу да је Бог стварао земљу шест дана, а да се седми одмарао. Изгледа једино могуће да су га критичари ухватили на спавању тог седмог дана. Како oн некада, тако ни савремени ствараоци данас немају времена да размишљају о критици свог дела док их критичари чекају иза бусије, да нађу мане њиховој креацији. Не мора то бити неко ремек-дело уметности, како се обично мисли. Критичари су свуда око нас. То су мужеви који увек наново налазе да је супа преслана или неслана, да јело није на време постављено, да оцене у школи нису на нивоу и тако у недоглед. Занемарује се неуропсихолошка чињеница да постоје мозгови који имају способност стваралачког мишљења и они други који су тако створени да у свему најпре виде ману. Они на телу Монике Белучи најпре виде мадеж док лепоту не уочавају. Та њихова способност уједно је нека врста казне. То су они наши ближњи које описујемо као намћоре, вечите незадовољнике, перфекционисте који у сваком јајету траже длаку. Напротив, стваралачки умови разликују се од једносмерних критичких умова по богатству својих асоцијативних веза у мозгу, који увек новим комбинацијама дају нове могућности, обогаћујући и себе и свет својим остварењима. Само у ретким случајевима то су непоновљива мајсторска дела, открића, изуми, најчешће су то нека ситна свакодневна унапређења која олакшавају живот. Стваралачки ум троши енергију, и баш као Бог након шест дана, тако и стваралац треба одмор након успешне реализације своје идеје. Е, ту га чека критичар, најчешће брачни друг, дете и, ако има критички ум, проналази мане, закера и код малодушних изазива комплекс да нису довољно добри.

Стати на пут креацији било које врсте, од добро увијених сарми до велелепних мостова од пренапрегнутог бетона, ђаволски је посао. Злурадост због одустајања ствараоца мала је компензација штети коју критизери наносе духовима који једини имају способност да човечанство корак по корак покрећу напред. Критичарска способност је кочница. Хиљаде критика не вреде једног стваралачког дела. Књижевници, али и други уметници, тешко подносе критике, јер су по природи своје вокације нарциси, самозаљубљени, своје дело посматрају као своје дете, које је за њих увек најлепше. Стваралац се огледа у свом делу, поистовећује се с њим. А када му неко са стране, а критичарски језик је поган и веома тешко стоји за зубима, укаже на мане и недостатке дела доживљава то као напад на себе. Као неку врсту ђаволске работе. Критичари имају својство хладне логике, емоције су им слабија страна, док стваралачке умове краси већа емоционалност, страствени приступ решавању проблема. А где се уплету емоције, ту је могућност погрешне процене већа. Апсолутна искључивост једног облика мишљења од другог, води неспоразумима. Критичаре би требало ствараоци да доживљавају као неко нужно зло. А и креација се данас учи. Ја бих додао: ипак, до неке мере. За највише досеге потребан је добар генетски материјал.

Но, није све баш тако. Јесте да критичар никад не може створити неко дело, али без његових опсервација уметници не би имали коректив и у својој самодопадљивости би понављали исте грешке. Критичари су нужно зло, функција њиховог ума није да унапреде, али као рубни каменови показују где престаје цеста а почиње тротоар или провалија. Асоцијације, као продукт стваралачког мозга, имају бескрајне могућности преспајања, комбиновања и то понекад може да одведе у патологију. А нема на свету толико психијатара који ће на време упозорити да се прешла граница која нормално дели од патолошког.

Да би човечанство ишло напред потребно је много више стваралаца него критичара. Садашње време погодује критичким умовима јер им медији омогућују продорност, док несхваћени ствараоци остају у другом плану. Много више тренутно профитирају они који су анти(против) него они који су про(за). Зато тапкамо у месту, ствараоцима кршимо руке, критичари блистају, али они су стерилни као евнуси у харему. Критичари тако чувају постојеће, док се само не уруши. Критичари су они који се случајно наслоне на зид и он падне. Херостратска слава је неслава. Живот се живи у име стваралаштва.